Danas je 107. godišnjica Topličkog ustanka, jedinog ustanka na okupiranim teritorijama u Prvom sv.ratu

Na današnji dan pre tačno 107 godina, kao odgovor napaćenog naroda na teror bugarske i autsrougarske vojske, tokom okupacije u Prvom svetskom ratu, podignut je Toplički ustanak. Kao takav Toplički ustanak je bio jedini ustanak na nekoj teritoriji pod okupacijom tokom Velikog rata.Tim povodom u selu Mačkovac kod Kuršumlije, gde su otpočele prve borbe, danas u podne obeležena je godišnjica ovog dogadjaja. Narod naše zmelje tokom tih ratnih godina preživljavao je teške trenutke. Žitelji jugoistočnih delova zemlje danas, s ponosom, ali i velikom bolom sećaju se Topličkog ustanka.

Toplički ustanak, koji je trajao od polovine februara do sredine marta 1917.godine, zahvatio je teritoriju Toplice, Jablanice, Jastrepca, istočnih i srednjih predela Kopaonika, a stanovništvo jednog dela sadašnje doljevačke opštine, koji je tada pripadao Dobričkom srezu i Topličkom okrugu, a i kao oblast koja je uvek bila na raskrsnici puteva i udaru svih mogućih vojski koje su ovuda prolazile, aktivno je učestovalo u njemu.„Ovdašnji seljak obično rodi sina, pa ide u rat da pogine. Kad sin poodraste, dolazi novi, njegov rat, u koji sada ide on“, piše u svom delu “Toplički ustanak” Milivoje Perović, doktor pravnih nauka rodom iz Jablanice i hroničar ovog dogadjaja.

Ta 1917. godina, bila je naročito teška za srpski živalj na jugu zemlje koji je bio pod bugarskom okupacijom, a u trenutku kada je stigao  proglas o regrutovanju srpskih mladića za neprijateljsku vojsku, narodu je prekipelo. Buknuo je Toplički ustanak, a kao vodje ovog pokreta spontano se pojavljuju Kosta Milovanović Pećanac i Kosta Vojinović.

– Narod je tokom tih ratnih godina trpeo nevidjenu torturu od strane okupacionih vlasti. Život pod neprijateljem postao je nepodnošljiv, a kada su Bugari 1916.godine došli na ideju i da srpske mladiće regrutuju za potrebe svojih trupa na Solunskom frontu, nastalo je veliko komešanje u narodu. Nasilna regrutacija nije uspela, kao što nije uspela ni prisilna bugarizacija ovdašnjeg stanovništva, bez obzira na to što su čak i deca u školi morala da uče bugarski jezik, kao maternji i da se izjašnjavaju kao Bugari, kaže za Radio Koprijan istoričar Srdjan Veselinović.

Bugari su imali i teritorijalne petenzije na ove prostore koje su nazivali Bugar-Moravom. Zato je proces bugarizacije, sprovodjen na najokrutniji mogući način – ognjem i mačem, piše i Milivoje Perović, jer je okupator smatrao da „zemlja mora postati bugarska čak i po cenu da se pretvori u bugarsku pustinju“.

–Represalije su bile tolike da čak ni Nemci, ni Austrougari nisu odobravali te metode, dodaje Veselinović. –Zato mnogi ljudi beže iz svojih domova, tako da su 1916.godine šume bile pune odmetnika. U tom periodu, Vrhovna komanda srpske vojske u Solunu nije imala pravu sliku stanja u okupiranoj Srbiji, jer su informacije na bojišta stizale sa zakašnjenjem.

“U sklopu formiranja ustaničkih jedinica nastala je i jedinica u Pukovcu, selu doljevačke opštine, sa zvaničnim nazivom Pukovačka četa, čiji je četovodja bio Dragutin Živković“, piše u monografiji „Doljevac i okolina u prošlosti“ autora Zarija Stojkovića. Ova četa je bila sastavljena od dobrovoljaca iz svih okolnih sela koja sada pripadaju doljevačkoj opštini, kada je na skupu u pustorečkom selu Obiliću (kod Bojnika) doneta odluka o dizanju ustanka sredinom februara, doljevačko područje ušlo je u rejon dejstva vojvode Koste Pećanca.

Pukovačka četa, sa velikim nestrpljenjem, želela je da se uključi u borbe i pruži otpor bugarskim okupacionim snagama, o čemu govori i podatak da su rukovodiocima ustanka 11.februara 1917.godine, komandi poslali poruku koja je glasila:“Sve spremno – čekamo dalja naredjenja. Možemo i prugu da rušimo“.Ostala je zapamćena i u narodnu se godinama prepričavala upravo jedna diverzantska akcija ustanika iz Pukovačke čete koji su minirali železničku prugu i preturili jedan bugarski voz kod sela Kočana, pored Doljevca.
Tih dana, borbe izmedju ustanika i bugarske vojske koje su se vodile i u dolini Južne Morave, u Korvingradskom tesnacu, severno od Doljevca, bile su nemilosrdne.Združene bugarske, austrougarske i nemačke snage krenule su na ustanike. Do sredine marta 1917. godine Toplički ustanak ugušen je u krvi i plamenu.

–Krahom jedinice kod Korpijana i na Mramorskom mostu, Bugari zadaju veliki udarac ustanicima i od 8. marta 1917.godine počinje zauzimanje ustaničkih teritorija. Već 14.marta bugarske trupe ulaze u Prokuplje, a 16. iz pravca Kosova Austrougari ulaze i u Kuršumliju. 25.marta Bugari proglašavaju krah ustanka, mada je otpor naroda trajao još dugo posle toga, takoreći do oslobodjenja, jer je i Kosta Vojinović, još jedan od vodja ustanika, nastradao tek u decembru. Poslednjim metkom koji mu je ostao sam sebi je presudio, ne želeći da Bugarima padne u ruke, priča nam Veselinović.

Pakleni dani za stanovnike ovog kraja počinju s prvim porazima pobunjenog naroda. Bugarska vojska počela je da sprovodi najstrašnije odmazde. –Nastala je velika glad, te zime 1916/ 1917., a naročito 1917/1918., kada su se vodile najveće borbe na Solunskom frontu. U mesecima posle 25.marta 1917. Bugari su pobili preko 20 000 civila, a od 13.000 do 14.000 ustanika, preživelo je 2.600 boraca i većina ustaničkih vodja. Čitava sela su u potpunosti uništena i devastirana. Moji preci su desetkovani na Mramorskom mostu, medju njima i moj čukundeda koji je bio rodom iz Dobriča, dok je njegova supruga sa ćerkom bila deportovana, kao i mnogi dugi u logor za civile u okolini Plovdiva. Ona se vratila, devojčica nažalost nije. Dva sina mog čukundede bili su borci na Solunskom frontu, obojica su preživela i nosioci su Albanske spomenice. Ali, kuću više nisu imali, a mnoge kuće koje su ostale više nisu imale naslednike. Arhive su pune svedočenja meštana i spisa okupatorskih trupa, na osnovu kojih možemo da rekonstruišemo sve što se desilo. Medjutim, mnogo toga ostalo je nepoznato, jer kad vojska uništi celo selo nemamo pouzdane informacije o tome šta se tačno desilo, dodaje Veselinović.

Sva intelektualna srpka elita takodje je planski ubijana ili internirana u bugarske logore, jer je to bio najefikasniji način za bugarizaciju Srba. Put do logora smrti u okolini Sofije u kojima je vladao tifus i glad, vodio je preko Strumice, piše i Milivoje Perović. Tu su kolone sa zarobljenim Srbima zastajale i put nastavljale prepolovoljene. Ljudi su na tom mestu streljani, klani i ubijani puškama, motkama, kamenjem. Nekoliko bugarskih vojnika egzekutora doživelo je nervni slom, pa je dovedena, za ovakvu vrstu posla, specijalno obučena grupa bugarskih komita. Izmedju januara i marta 1916.godine svakoga dana pristizale su kolone srpskih zarobljenika u Strumicu. Samo do kraja 1916. oko 10 hiljada srpskih porodica internirano je u logore u okolinu Sofije, u močvarni kraj, u barake u kojima su umirali.

O teroru koje je srpsko stanovništvo trpelo pod Bugarima sveoči i narodna pesma nastala u to vreme:

„Što je neba da je list hartije,
što je mora da je murećepa (mastilo),
gore da se u pera pretvore,
ne bi s moglo opisati jade,
što Bugari po Srbiji rade.“

Potomci mnogih ustanika sa teritorije opštine Doljevac i danas ne znaju gde počivaju kosti njihovih predaka, jer se iz zarobljeništva nikada nisu vratili i vode se kao nestali. Evo samo nekoliko primera surovosti bugarske vojske, koje je u svojim knjigama zabeležio Zarije Stojković hroničar doljevačkog kraja.

“U Šarlincu, kao kaznu za ubistvo tri bugarska vojnika, Bugari su preduzeli krvavu odmazdu i streljali devetoricu meštana.Stradali su: Nestor, Milorad i Nikola Mitić, Trajko Pavlović, Stojadin Stamenković, Miloš i Todor Cekić, Ilija Milenković, Trajan Kostadinović. Oni su dovedeni u Doljevac, na mesto današnje železničke stanice, gde se tada nalazila karaula, i tu su pogubljeni. U bugarskom zarobljeništvu streljani su ili umrli Janaćko Veljković i Milorad Mitić.

Početkom marta 1917.godine Bugari su blokirali selo Pukovac i izveli sve meštane iz sela. Pred okupljenim narodom tada su streljani učesnici u Topličkom ustanku, 10-oro njih, medju njima i jedna žena, te su Pešići, Pavlovići, Živkovići, Mitići, Aleksići, Kostići, Zdravkovići, Kocići, Stamenkovići ostali bez po jednog člana porodice. Bugarima ni to nije bilo dovoljno. Još 50 meštana, uglavnom mladjih ljudi, odvedeno je u Leskovac, a odatle u bugarsko ropstvo. Na sreću, većina njih, posle završetka rata, uspela je da pobegne i vrati se kući.

U bugarskom zarobljeništvu nestali su i doljevčani Nikola Stojanović, Ilija Djordjević i Spira Tolić.
Gušeći ustanak u Zaplanju, Bugari su vršili odmazdu i masovni teror i nad stanovništvom u selima s desne strane Južne Morave. Veliki broj seljaka iz Rusne i Čečine oteran je u bugarsko zarobljeništvo gde su mnogi streljani u logorima ili nestali. Zabeležen je podatak da je sa steljanja u Rusni uspeo da pobegne i po mraku nestane u šumi Milivoje Mladenović, zbog čega su Bugari njegovog oca Jeftu odveli do Morave, kod Čečine i tu ga streljali, a njegovu kuću zapalili. Milivoja su kasnije ipak uhvatili i oterali u zarobljeništvo.”

O stradanju svojih predaka tokom tih turbulentnih godina za radio Koprijan svedoči i Vladimir Marjanović, magistar tehničkih nauka, rodom iz Kočana, koji je ove dogadjaje opisao i u svojoj knjizi “Monografija porodice Marjanović”. – Vukašin Marjanović iz Kočana, rodjeni brat mog dede Djordja, bio je komita Koste Pećanca. Zbog svog ustaničkog delovanja, uhapšen je i osudjen na smrt streljanjem. Vukašin je pokušao da se lukavstvom izvuče iz teške situacije u kojoj se našao, pa je Bugarima nagovestio da zna da su ustanici na orljanskom brdu Komiga, nadomak Doljevca, zakopali veliko naoružanje i zlatnike i da će im pokazati to mesto. Bugari su na tu izmišljenu priču naseli, te su ga dvojica stražara peške prugom sprovela od Leskovca, gde je bio u zatvoru, do naznačenog mesta. Sve to vreme Vukašin je tražio povoljnu priliku da pobegne. Na brdu je uspeo da goloruk ubije jednog naoružanog stražara i nasrne a drugog, pošto je bio vrlo jak i borben. Medjutim, nije se izborio sa drugim bugarskim vojnikom, pa je ubijen. Okupatori su njegovo telo, za primer drugima, bacili u reku, a bez obzira na to što ga je skoro celo selo danima tražilo, njegovo telo nikada nije pronadjeno. I Vladimirov deda Djordje takodje je uhapšen i odveden u ropstvo. Vratio se posle Ženevske konvencije, nakon okončanja rata.

Poštedjeno nije bilo ni sveštenstvo. Kako za Radio Koprijan priča sadašnji sveštenik crkve orljanske, a što je zapisao u crkvenom letopisu, Kosta Prvulović, drugi po redu sveštenik orljanski, koji je služio u selu od 1898.godine nastradao je od Bugara u okolini Leskovca 1915. godine, u vreme kada su tokom Prvog svetskog ubijani mnogi srpski sveštenici.

Kobna vest o zločinima bugarske vojske nad stanovništvom u jugoistočnoj Srbiji stigla je i do solunskih boraca poreklom iz ovih krajeva, Jablaničana, Zaplanjaca i Topličana, kojih je bilo najviše u čuvenom Gvozdenom puku. To im je ulilo neustrašivu snagu u borbi protiv neprijatelja i nagnalo na velika junaštva. Mnogi od njih u želji da osvete pobijene porodice, zapaljena i opljačkana imanja, dobrovoljno su se javljali za najteže zadatke i neustrašivo išli iz borbe u borbu. Zato i ne čudi što je Gvozdeni puk kod Bugara izazivao nevidjeni strah, ne retko ih primoravajući na panično povlačenje, uz povike: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!“

– Naša vojska je u jednom nezadrživom naletu, podstaknuta željom da što pre sazna šta je bilo sa njihovim porodicama i da li će ikoga zateći u životu, porazila što zvuči nerealno, ali je tačno, 800.000 Bugara, više od deset puta jačeg protivnika. Bugari onda vrlo smišljeno, odmah potpisuju primirje. Čim je puklo na Solunskom frontu odmah su potpisali sporazum, znajući šta su sve radili, da spreče srpsku osvetu, te su Englezi, a naročito Francuzi tim sporazumom sprečili Srbe da udju na bugarsku teritoriju. Strah u kosti Bugarima naročito je unosio Gvozdeni puk, jer je bio sastavljen od boraca sa ovih prostora, nad čijim je porodicama izvršen nevidjen zločin. Mnogi ljudi sa ovih prostora, su istakli su se svojim junaštvom, te su nosioci Albanskih spomenica ili raznih odlikovanja poput Karadjordjeve zvezde. Odlika ovog naroda je da je poput feniksa, stalno se diže iz pepela. Podsetio bih da smo u Prvom svetskom ratu izgubili trećinu stanovništva, od toga polovinu muške populacije, što je procentualno najveći broj stradalih pripadnika jedne nacije u ukupnom broju stanovnika u tom ratu, a svojevremno je profesor Radoš Ljušić izračunao je da nije došlo od Osmanske okupacije ovih krajeva danas bi bilo izmedju 55 i 60 miliona Srba, zaključuje istoričar Srdjan Veselinović.

Zato nije ni čudo „što su u ovim krajevima živeli ljudi večiti pečalbari, fatalisti, ćutljivi i tvrdi da podnesu sve, pa i kad treba da umru, umru bez glaska. Mnoge je kule ovaj narod podizao i na njima se borio za svoju slobodu, kule od kamena, zemlje i brvana ili od svojih glava“, zaključuje i Milivoje Perović.

Ovo je nažalost samo deo priče o teroru nad ovdašnjim življem nakon gušenja Topličkog ustanka, a pomenut je samo jedan broj stradalih u jednoj od mnogobrojnih borbi našeg naroda za slobodu. Mnogi su svojim životom platili težnju da žive slobodno na svojoj zemlji, a nakon Topličkog ustanka muke našeg naroda postale su još veće, jer je do konačnog oslobodjenja ovih prostora došlo tek godinu i po dana kasnije, oktobra 1918. godine. To vreme trebalo je preživeti……

J.Kozomara