22. mart je, Organizacija Ujedinjenih nacija, proglasila Svetskim danom voda, s namerom da istakne njenu važnost i ograničavajuću ulogu u razvoju. Bližimo se vremenu kada će potreba za vodom premašiti zalihe. Nakon toga nužno prestaje razvoj, započinju borbe za vodu, postoji čak i opasnost od medjudržavnih ratova, a u celoj toj priči Srbija je svoja najveća izvorišta vode već prodala i to stranim kompanijama. S druge strane gradjani opštine Doljevac i dalje, u 21.veku, kubure sa vodosnabdevanjem.
Na teritoriji opštine Doljevac samo jedan manji procenat domaćinstava, nekih desetak posto, ima pristup vodi iz vodovoda, dok se velika većina drugih i dalje služi bunarskom vodom, čiji kvalitet oscilira, ali je generalno loš. Jovica Pešić načelnik za privredu i finansije u opštini Doljevac kaže da će se ove godine pozamašna svota novca izdvojiti ta potrebe daljeg širenja vodovodne mreže.
-Ove godine novac će biti uložen u izgradnju sistema sekundarne vodovodne mreže u Belotincu, a za te potrebe planitano je oko 22 miliona dinara iz budžeta. Ostatak od 8 miliona finansiraće se iz drugih drugih izvora, napominje Pešić. Još jedna investicija odnosi se na izgradnju vodovodne mreže u zapadnom delu industruijske zone u Pukovcu. Za taj posao biće izdvojeno10,5 miliona dinara iz budžeta, što je oko 40 posto ukupne vrednosti te investicije, a ostatak će finansirati Ministratvo privrede. U planu je, kaže naš sagovornik, da u narednih pet godina, 50 odsto našeg življa, bude povezano na vodovod iz akumulacije Bojnik-Brestovac.
Medjutim, gradjane Srbije takodje brine i informacija da je naša zemlja prodala najveće izvore vode stranim korporacijama , iako su nam oni strateški neophodni. Inače, preko 50 odsto udela u plasmanu mineralne vode na svetskom tržištu drže samo četiri kompanije – „Nestle“, „Danone“, „Koka-Kola“ i „Pepsi kola“.
Gotovo 80 odsto flaširane vode iz srpskih izvora proizvode fabrike koje su u rukama stranih kompanija. Od oko 300 izvorišta, tek trećina, ali najkvalitetnijih i najbogatijih, koristi se za plasman na tržište, a s obzirom na to da je reč o strateškoj sirovini, kojom će se u budućnosti meriti bogatstvo nacija, malo je učinjeno na zaštiti tog resursa. Srbija je u tišini prodala izvorišta vode bez javne rasprave, bez mišljenja javnosti i saglasnosti svojih građana.
Izvorom Vlasinske Rose, koja inače drži gotovo 15 odsto srpskog tržišta flaširanih voda, sada upravlja jedna od najvećih kompanija i eksploatatora vodnih resursa širom sveta, kompanija Koka-Kola.
Jedna od najznačajnih privatizacija fabrika vode u Srbiji, odigrala se 2004. godine, kad je većinski paket akcija srpskog Brenda “Knjaz Miloš” iz Aranđelovca otkupio investicioni fond Mid Europa Partners iz Londona (izvor Blic), čiji je, doduše, nezvanični vlasnik kontroverzni biznismen i najbogatiji Mađar, Džordž Soroš. Druga po prodaji, BB Minakva, koja drži 18,5 odsto tržišta, u vlasništvu je internacionalnog fonda Global Water investment grupe sa Devičanskih ostrva.
U vlasništvu domaćih firmi ostala je fabrika mineralne vode “Heba” iz Bujanovca, prodata je u novembru 2008. godine, za 2,5 miliona evra preduzeću Nektar iz Bačke Palanke. Slično je i sa prokupačkim “Milanom Toplicom”, koga je u aprilu 2011. država prodala za 165 miliona dinara beogradskom preduzeću Invest-import international.
Primera radi, samo u Sijarinskoj banji sa okolinom ima više vrhunske mineralne vode nego u celoj Poljskoj, na primer! Poređenja radi, kad bi država samo iz ovih izvora flaširala 5,5 litara vode u sekundi, imala bi godišnji profit ravan onome koji u istom periodu napravi kombinat Kostolac!
Broj stanovnika na našoj planeti ubrzano se povećava, potrebe za vodom još i brže, a njena količina se ne menja.Do 2025. godine dve trećine čovečanstva osetiće ozbiljan nedostatak vode. Šest hiljada dece mladje od pet godina svakog dana umire od bolesti prouzrokovanih zagadjenom vodom,a više od pet miliona ljudi godišnje, što je deset puta više nego broj poginulih u svim ratovima godišnje na svetu.Čoveku je neophodno minimum 50 litara vode dnevno – za piće, pranje, kuvanje i sanitarije. Ipak, još 1990. godine milijardu ljudi na planeti nije imalo taj minimum.
