Neposedni povod za izbijanje Topličkog ustanka bio je pokušaj da se za bugarske trupe mobiliše srpska mladež. Bugari su na ovaj način želeli da popune svoje redove srpski regrutima, a što je još strašnije ta vojska je treblo da se bori protiv svoje braće na Solunskom frontu za veliku Bugarsku. Medjutim, sa sigurnošću se može tvrditi da je proces prisilne mobilizacije srpskog stanovništva bila samo kap koja je prelila čašu. Naime, mnogo pre toga teror bugarskih vojnika bio je neizdrživ za celokupno stanovništvo na jugu, koje se i pre i za vreme i posle ustanka suočavalo sa buraskom težnjom da uništi sve što je srpsko.
Bugari su naime imali teritorijalne petenzije na ove prostore koje su nazivali Bugar-Moravom. Zato je proces bugarizacije, sprovodjen na najokrutniji mogući način – ognjem i mačem piše Milivoje Perović, doktor pravnih nauka iz Jablanice i hroničar ovog dogadjaja u svom delu “Toplički ustanak”, jer je okupator smatrao da „zemlja mora postati bugarska čak i po cenu da se pretvori u bugarsku pustinju.“
Tome u prilog govori činjenica da je bilo zabranjivano sve što je srpsko, pa tako nije bilo dozvoljeno davati novorodjenoj deci srpska imena, kao ni isticanje naziva ulica, trgovina, pa čak i obeležavanje grobova na srpskom jeziku, kao ni prepiska i razgovor na srpskom. „Reč Srbin treba potpuno da se izgubi i niko ne sme da je izusti“, glasila je jedna od naredbi okupatora. Srpski jezik je nazivan razbojničkim, a knjige uništavane. „U teškom poslu istrebljenja srbizma treba da koristimo sva sredsta, pa ma kakva ona bila“, bio je stav bugarskih vlasti.
Pored brisanja srpskog identiteta Bugari su stanovništvo i planski izgladnjivali, uzimavši skoro sve što je ovdašnji seljak uspeo da proizvede ili odgaji. Procenjuje se da je od gladi do 1.septembra 1917.godine umrlo 18.000 ljudi.Uvedeni su takodje nečuveni porezi, takse su se naplaćivale za odlazak iz mesta umesto, sa imanja u selo, čak i za sviranje i pevanje, mada pitanje je da li se ikome sviralo i pevalo u to strašno vreme.
Takodje, sva intelektualna elita planski je ubijana ili internirana u bugarske logore, što je smatrali su bio najefikasniji način za bugarizaciju Srba. Put do logora smrti u okolini Sofije u kojima je vladao tifus i glad, vodio je preko Strumice, piše Perović. Tu su kolone sa zarobljenim Srbima zastajale i put nastavljale prepolovoljene. Ljudi su na tom mestu streljani, klani i ubijani puškama, motkama, kamenjem. Nekoliko bugarskih vojnika egzekutora doživelo je pri tom nervni slom, pa je dovedena, za ovakvu vrstu posla, specijalno obučena grupa bugarskih komita. Izmedju januara i marta 1916.godine svakoga dana pristizale su kolone srpskih zarobljenika u Strumicu, koje su uglavnom brojile 200 do 400 ljudi. Samo do kraja 1916. oko 10 hiljada srpskih porodica internirano je u logore u okolinu Sofije, u močvarni kraj, u barake u kojima su umirali.
Okupatori nisu štedeli ni decu. Čak i najmladji su neštedimice ubijani, jer su Bugari smatrali da će i ona jednog dana biti „golemi šovinisti“ i „komite(ustanci, gerilci)“.
Ništa tragičnija nije bila ni sudbina žena. „Neosporno je utvrdjeno da su najfanatičniji i najsilovitiji šovinisti uvek žene. Istrebljenje srbizma predstavlja, u stvari, istrebljenje srpskih žena koje su najmoćniji faktor srbizma,“ bio je stav bugarskih vlasti na okupiranoj teritoriji.
Upravo zato je, piše Perović, „ustanak digao srpki seljak koji živi izmedju dve srpske Morave, seljak koji je ovakvim vremenima uvek u svojoj istoriji dizao ustanke.“
Medjutim, neprijateljska sila bila je daleko nadmoćnija i nakon mesec dana uspeha u borbama, odmah posle bitke kod Korvingrada, moć ustanika slabi, tako da je već do sredine marta ustanak bio ugušen. Čak tri divizije neprijateljske vojske krenule su da unište pobunjeno stanovništvo. Polazne tačke austrijske vojske su bile Stalać i Kruševac, bugarske Niš, bugarsko-nemačke Leskovac, kao i pruga od Leskovca do Doljevca.
Okupator u odmazdi nije imao milosti. Tome u prilog svedoči telegram koji je novoimenovani komandant Moravske vojnoispekcione oblasti u Nišu pukovnik Protogerov poslao 7. marta načelnicima trupa: „Načelnicima nedostaje osećanje odmazde, kojim u srži treba da bude prožet svaki Bugarin protiv ovog gadnog srpskog plemena koje je izazvalo svetski rat i podmuklo pobilo tolike naše vojnike.“
Nikada nije utvrdjen tačan broj žrtava koje su za vreme Topličkog ustanka pale na ustaničkoj teritoriji, niti broj zapaljenih kuća, mučenja i drugih zverstava, jer često više nije ni ostajalo očevidaca i svedoka da o tome pričaju.
Prema podacima Medjunarodne anketne komisije i doktora krivičnog prava na Lozanskom univerzitetu Arčibalda Rajsa, taj krvavi skor je preko 20.000 duša ubijenih na pobunjenom prostoru, a prema podacima skupštinskog Anketnog odbora ne manje od 35.000. Procenjuje da takodje da je u bugarske logore odvedeno preko 100.000 ljudi, a de se iz zarobljeništva vratila samo polovina.
Potomci mnogih ustanika sa teritorije opštine Doljevac i danas ne znaju gde počivaju kosti njihovih predaka, jer se iz zarobljeništva nikada nisu vratili i vode se kao nestali. Evo samo nekoliko primera surovosti bugarske vojske, koje je u svojim knjigama zabeležio Zarije Stojković hroničar doljevačkog kraja.
U Šarlincu, kao kaznu za ubistvo tri bugarska vojnika, Bugari su preduzeli krvavu odmazdu, a kao zavarenike streljali devetoricu meštana: Stradali su: Nestor, Milorad i Nikola Mitić, Trajko Pavlović, Stojadin Stamenković, Miloš i Todor Cekić, Ilija Milenković, Trajan Kostadinović. Oni su dovedeni u Doljevac, na mesto današnje železničke stanice, gde se tada nalazila karaula, i tu su pogubljeni. U bugarskom zarobljeništvu streljani su ili umrli Janaćko Veljković i Milorad Mitić.
Početkom marta 1917.godine Bugari su blokirali selo Pukovac i izveli sve meštane iz sela. Pred okupljenim narodom tada su streljani učesnici u Topličkom ustanku, 10-oro njih, medju njima i jedna žena, te su Pešići, Pavlovići, Živkovići, Mitići, Aleksići, Kostići Zdravkovići, Kocići, Stamenkovići ostali bez po jednog člana porodice. Bugarima ni to nije bilo dovoljno. Još 50 meštana, uglavnom mladjih ljudi, odvedeno je u Leskovac, a odatle u bugarsko ropstvo. Na sreću, većina njih, posle završetka rata, uspela je da pobegne i vrati se kući.
U bugarskom zarobljeništvu nestali su i doljevčani Nikola Stojanović, Ilija Djordjević i Spira Tolić.
Gušeći ustanak u Zaplanju, Bugari su vršili odmazdu i masovni teror i nad stanovništvom u selima s desne strane Južne Morave. Veliki broj seljaka iz Rusne i Čečine oteran je u bugarsko zarobljeništvo gde su mnogi streljani u logorima ili nestali. Zabeležen je podatak da je sa steljanja u Rusni uspeo da pobegne i po mraku nestane u šumi Milivoje Mladenović , zbog čega su Bugari njegovog oca Jeftu odveli pored Morave, kod Čečine i tu ga streljali, a njegovu kuću zapalili. Milivoja su kasnije ipak uhvatili i oterali u zarobljeništvo.
O surovoj odmazdi govori i pismo jednog četovodje, učitelja Svetozara Popovića sa planine Gajtan, poslato prijatelju na solunskom frontu, koje je Milivoje Perović zabeležio u svojoj knjizi „Toplički ustanak“, a u kome se izumedju ostalog kaže“….. crni dane, a crna sudbino, jadno srpstvo šta si dočekalo! Ruka mi drhti, a srce silno bije, jer se svuda po šumi čuje jauk i piska jadne srpske nejači koja je ovamo k nama u zbegove došla!“
Bugari, opisuje Perović, svoje žrtve uglavnom nisu ubijali puškom, jer se tako „arče patrone“ i „pravi galama“. Mnogo puta bilo je zabeleženo i surovo mučenje žrtava, koje su umirale na mukama.Omiljeno sredstvo za ubijanje im je bio nož, zatim sistem ubijanja motkom koju su zvali „bela puška“, a ne retko su i cele porodice zatvarali u kuće i žive ih palili. Nabijanje na kolac, bičevanje mokrim konopcima do iznemoglosti, silovanja žena pred ukućanima samo su neki od primera njihove nevidjene surovosti.
O teroru koje je srpsko stanovništvo trpelo pod Bugarima sveoči i narodna pesma nastala u to vreme:
„Što je neba da je list hartije,
što je mora da je murećepa (mastilo),
gore da se u pera pretvore,
ne bi s moglo opisati jade,
što Bugari po Srbiji rade.“
Ovo je na žalost samo deo priče o teroru nad ovdašnjim življem nakon gušenja Topličkog ustanka, a pomenut je samo mali broj stradalih u jednoj od mnogobrojnih borbi našeg naroda za slobodu. Sto jednu godinu posle ovih tragičnih dogadjaja možda možemo da oprostimo okupatorima, ali ne smemo da zaboravimo žrtve naših starih i njihovu težnju da njihovi potomci žive u jednom boljem svetu.
J.Kozomara
