Da put do slobode nikada nije lak, mi koji živimo na ovim prostorima, znamo bolje no iko drugi. A ta ekstremna vremena, koja donose velike patnje, „od mirnih i povučenih ljudi, radjaju velike junake i vodje“, reči su francuskog maršala i glavnog savezničkog komandanta na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu, Franšea d’ Eperea. Upravo ti mali, u miru gotovo neprimetni ljudi, u odsutnim trenucima svih ratova koji su nas zadesili iskazivali su nevidjenu odlučnost i snalažljivost. Ovo je priča o samo nekima od njih.
Ahmed Ademović, Rom iz Leskovca, jedan je od najpoznatijih nosilaca Karadjordjeve zvezde sa mačevima iz tog kraja, ordena koji se dodeljuje za zasluge prema kralju i otadžbini. Njegovoj ratnoj priči divili su se naraštaji, a i danas se često prepričava. Ahmed je, naime bio trubač naše vojske u Prvom balkanskom ratu 1912.godine, koji je Srbija vodila za konačno oslobodjenje od Turaka, a zbog do tada nevidjenog podviga, njegove grudi doživotno je krasila Karadjordjeva zvezda. Takodje, bio je i učesnik Prvog svetskog rata.
U jeku Kumanovske bitke 24.oktobra 1912. godine, Ahmed se infiltrira u turske redove, oblači njihovu uniformu, a s obzirom na to da je poznavao turski jezik, kroz neprijateljski tabor prolazi neprimetno. Kao odlični sluhista, lako uspeva da nauči protivničke komandne melodije i u jeku najžešće borbe, svojom trubom svira znak za odstupanje turske vojske. Zvuk njegove trube unosi pometnju medju Turke i ubrzava njihovo povlačenje. Odmah posle toga Ahmed, sa obližnje uzvišice, svira juriš za srpsku vojsku. U nesalomivom naletu naši borci nanose Turcima veliki poraz, što omogućava dalje napredovanje oslobodilaca dolinom Vardara.
Zbog svoje hrabrosti trubač Ahmed Ademović dobija odlikovanje, a koliko je na to priznanje za hrabrost bio ponosan govori podatak da Karadjordjevu zvezdu nikada nije skidao sa revera sakoa.
Još je zanimljivija, ali i potresnija priča o tome kako mu je ta medalja spasila život tokom Drugog svetskog rata. Naime, kada su Nemci 1941. godine još jednom pokazali svu surovost prema porobljenom stanovništvu, streljajući ih samo zato što su Srbi, Romi ili Jevreji, pred streljački vod izvedeni su i Ahmed i njegova dva sina, Redža i Rama. Videvši medjutim odlikovanje na grudima starca, nemački oficir je Ahmedu, kao odlikovanom borcu i junaku Prvog srpskog ustanka, poštedeo život. Ipak, sinove nije mogao da spase. Sa mnogo drugih žitelja Jablanice Redža i Rama su pogubljeni, a zahvalni gradjani Leskovca podigli su im spomenik, podno Hisara.
Tu tragediju Ahmed je jako teško podneo, što se odrazilo i na njegovo psihičko zdravlje, priča za radio Koprijan, Miloš Krstić producent rodom iz Jablanice, koji odlično poznaje lik i delo ovog, ali i drugih srpskih i romskih junaka iz ovog dela naše zemlje. Priču o Ahmedu Ademoviću potvrdjuje i literatura, knjige „Toplički gvozdeni puk Knjaz Mihailo“, oficira Mirka Dobričanina i „Junaci gvozdenog puka“, istoričara Dobrosava Turovića. Poslednje godine života, ostareli Ahmed je proveo besciljno lutajući Leskovcem, ne skidajući pritom medalju sa svojih grudi, a kad god bi prošao ulicama podsetio bi sugradjane na svoju životnu priču, koju su oni, s tugom, iznova, u poluglasu, prepričavali. Umro je 1965.godine, u 92. godini života, u kućerku svog unuka Fadila.
Sličan podvig nekoliko godina posle toga, tokom Prvog svetskog rata, u bici na Kajmakčalanu, izveo je još jedan romski vojnik srpske vojske, trubač Topličkog “gvozdenog” puka Rustem Sejdić iz Leskovca, deda proslavljenog trubača Fejata Sejdića, ali o njemu u narednoj priči.
J.Kozomara
(Preuzimanje teksta dozvoljeno uz obavezno navodjenje imena autora i naziva portala sa kog je tekst preuzet, kao i postavljanja linka ka stranici)
