Pakleni dani za stanovnike ovog kraja počinju s prvim porazima pobunjenog naroda. Bugarska vojska počela je da sprovodi najstrašnije odmazde. –Počinje golgota našeg naroda u pravom smislu te reči. Bugari su bili poznati po svojoj agresivnosti, ne sam u Prvom, već u svim ratovima, u kojima smo se protiv njih borili. Neka mi sada ne zamere, ali to jeste tako bilo. Čak je i austrougarska vlada prigovarala Bugarima, pa i mnogi oficiri, na surovosti, bahatosti, prevelikim represalijama i neaužurnosti, koji su i doveli do ustanka. Nemci su zbog Topličkog ustanka morali da povuku neke svoje trupe sa Solunskog fonta, a Austrougari da angažuju oklopne divizije, tj. okopni voz koji je saobraćao ovom trasom kako bi očistio kraj od ustanika, priča Veselinović. Nakon ustanka prva mera koju su Bugari preuzeli bilo je spaljivanje svih sela na trasi kojom je prolazila pruga i ubijanje stanovništva. Nije bilo preživelih na tim prostorima. Pored toga što je narod stradao od metka i noža, bilo je i mnogo žrtava koje su umrle od gladi. Bugari nisu imali milosti. Uzimali su stanovništvu od hrane sve što su imali. A ljudi nisu imali mnogo, jer je tih ratnih godina naš narod bio uskraćen za fizičku radnu snagu. Muškarci su bili u ratu ili su izginuli, a ono malo što su starci, žene i deca uspeli da proizvedu išlo je za snabdevanje okupacionih trupa. Nastala je velika glad, te zime 1916/ 1917., a naročito 1917/1918.godinu, kada su se vodile najveće borbe na Solunskom frontu. U mesecima posle 25.marta 1917. Bugari su pobili preko 20 000 civila, a od 13.000 do 14.000 ustanika, preživelo je 2.600 boraca i većina ustaničkih vodja. Taj broj žrtva govori o tome da je tokom Prvog svetskog rata, a naročito za vreme i posle Topličkog ustanka u ovom delu Srbije izvršen jedan od najtežih genocida u modernoj istoriji, koji se na fakultetima naših suseda ne izučava. Čitava sela su u potpunosti uništena i devastirana. Moji preci su desetkovani na Mramorskom mostu, medju njima i moj čukundeda koji je bio rodom iz Dobriča, dok je njegova supruga sa ćerkom bila deportovana, kao i mnogi dugi u logor za civile u okolini Plovdiva. Ona se vratila, devojčica nažalost nije. Dva sina mog čukundede bili su borci na Solunskom frontu, obojica su preživela i nosioci su Albanske spomenice. Ali kuću više nisu imali, a mnoge kuće koje su ostale više nisu imale naslednike. Arhive su pune svedočenja meštana i spisa okupatorskih trupa, na osnovu kojih možemo da rekonstruišemo sve što se desilo. Medjutim, mnogo toga ostalo je nepoznato, jer kad vojska uništi celo selo nemamo pouzdane informacije o tome šta se tačno desilo.
Sva intelektualna srpka elita takodje je planski ubijana ili internirana u bugarske logore, jer je to bio najefikasniji način za bugarizaciju Srba. Put do logora smrti u okolini Sofije u kojima je vladao tifus i glad, vodio je preko Strumice, piše i Milivoje Perović. Tu su kolone sa zarobljenim Srbima zastajale i put nastavljale prepolovoljene. Ljudi su na tom mestu streljani, klani i ubijani puškama, motkama, kamenjem. Nekoliko bugarskih vojnika egzekutora doživelo je nervni slom, pa je dovedena, za ovakvu vrstu posla, specijalno obučena grupa bugarskih komita. Izmedju januara i marta 1916.godine svakoga dana pristizale su kolone srpskih zarobljenika u Strumicu. Samo do kraja 1916. oko 10 hiljada srpskih porodica internirano je u logore u okolinu Sofije, u močvarni kraj, u barake u kojima su umirali.
O teroru koje je srpsko stanovništvo trpelo pod Bugarima sveoči i narodna pesma nastala u to vreme:
„Što je neba da je list hartije,
što je mora da je murećepa (mastilo),
gore da se u pera pretvore,
ne bi s moglo opisati jade,
što Bugari po Srbiji rade.“
Potomci mnogih ustanika sa teritorije opštine Doljevac i danas ne znaju gde počivaju kosti njihovih predaka, jer se iz zarobljeništva nikada nisu vratili i vode se kao nestali. Evo samo nekoliko primera surovosti bugarske vojske, koje je u svojim knjigama zabeležio Zarije Stojković hroničar doljevačkog kraja.
U Šarlincu, kao kaznu za ubistvo tri bugarska vojnika, Bugari su preduzeli krvavu odmazdu i streljali devetoricu meštana.Stradali su: Nestor, Milorad i Nikola Mitić, Trajko Pavlović, Stojadin Stamenković, Miloš i Todor Cekić, Ilija Milenković, Trajan Kostadinović. Oni su dovedeni u Doljevac, na mesto današnje železničke stanice, gde se tada nalazila karaula, i tu su pogubljeni. U bugarskom zarobljeništvu streljani su ili umrli Janaćko Veljković i Milorad Mitić.
Početkom marta 1917.godine Bugari su blokirali selo Pukovac i izveli sve meštane iz sela. Pred okupljenim narodom tada su streljani učesnici u Topličkom ustanku, 10-oro njih, medju njima i jedna žena, te su Pešići, Pavlovići, Živkovići, Mitići, Aleksići, Kostići, Zdravkovići, Kocići, Stamenkovići ostali bez po jednog člana porodice. Bugarima ni to nije bilo dovoljno. Još 50 meštana, uglavnom mladjih ljudi, odvedeno je u Leskovac, a odatle u bugarsko ropstvo. Na sreću, većina njih, posle završetka rata, uspela je da pobegne i vrati se kući.
U bugarskom zarobljeništvu nestali su i doljevčani Nikola Stojanović, Ilija Djordjević i Spira Tolić.
Gušeći ustanak u Zaplanju, Bugari su vršili odmazdu i masovni teror i nad stanovništvom u selima s desne strane Južne Morave. Veliki broj seljaka iz Rusne i Čečine oteran je u bugarsko zarobljeništvo gde su mnogi streljani u logorima ili nestali. Zabeležen je podatak da je sa steljanja u Rusni uspeo da pobegne i po mraku nestane u šumi Milivoje Mladenović, zbog čega su Bugari njegovog oca Jeftu odveli do Morave, kod Čečine i tu ga streljali, a njegovu kuću zapalili. Milivoja su kasnije ipak uhvatili i oterali u zarobljeništvo.
O stradanju svojih predaka tokom tih turbulentnih godina za radio Koprijan svedoči i Vladimir Marjanović, magistar tehničkih nauka, rodom iz Kočana, koji je ove dogadjaje opisao i u svojoj nedavno objavljenoj knjizi “Monografija porodice Marjanović”. – Vukašin Marjanović iz Kočana, rodjeni brat mog dede Djordja, bio je komita Koste Pećanca. Zbog svog ustaničkog delovanja, uhapšen je i osudjen na smrt streljanjem. Vukašin je pokušao da se lukavstvom izvuče iz teške situacije u kojoj se našao, pa je Bugarima nagovestio da zna da su ustanici na orljanskom brdu Komiga, nadomak Doljevca, zakopali veliko naoružanje i zlatnike i da će im pokazati to mesto. Bugari su na tu izmišljenu priču naseli, te su ga dvojica stražara peške prugom sprovela od Leskovca, gde je bio u zatvoru, do naznačenog mesta. Sve to vreme Vukašin je tražio povoljnu priliku da pobegne. Na brdu je uspeo da goloruk ubije jednog naoružanog stražara i nasrne a drugog, pošto je bio vrlo jak i borben. Medjutim, nije se izborio sa drugim bugarskim vojnikom, pa je ubijen. Okupatori su njegovo telo, za primer drugima, bacili u reku, a bez obzira na to što ga je skoro celo selo danima tražilo, njegovo telo nikada nije pronadjeno. I Vladimirov deda Djordje takodje je uhapšen i odveden u ropstvo. Vratio se posle Ženevske konvencije, nakon okončanja rata.
-U tim strašnim okolnostima, Kosta Pećanac preduzeo je radikalne mere, koje se ne mogu opravdati, ali to je bio rat. On je, uvidevši da će Bugari satrti sve što je srpsko na ovim prostorijma, okupio 130 najboljih boraca i sa njima neprimetno, usiljenim maršom ušao na teritoriju Bugarske, spalio Bosilegrad i sva okolna sela, pobio svo stanovništvo i vratio se nazad. Tog momenta bugarski zločini nad srpskim civilima su prestali, jer je okupator shvatio da će mu biti vraćeno istom merom, kaže Veselinović.
Kobna vest o zločinima bugarske vojske nad stanovništvom u jugoistočnoj Srbiji stigla je i do solunskih boraca poreklom iz ovih krajeva, jablaničana, zaplanjaca i topličana, kojih je bilo najviše u čuvenom Gvozdenom puku. To im je ulilo neustrašivu snagu u borbi protiv neprijatelja i nagnalo na velika junaštva. Mnogi od njih u želji da osvete pobijene porodice, zapaljena i opljačkana imanja, dobrovoljno su se javljali za najteže zadatke i neustrašivo išli iz borbe u borbu. Zato i ne čudi što je Gvozdeni puk kod Bugara izazivao nevidjeni strah, ne retko ih primoravajući na panično povlačenje, uz povike: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!“
– Koliko god se nekome možda to ne dopadalo, Prvi svetski rat je odlučen na Solunskom fontu probojem srpske vojske. To potvrdjuju i reči nemačkog cara Vilhelma koji je tom prilikom rekao da je 60.000 golih i bosih srpskih vojnika odlučio Prvi svetski rat. Naša vojska je u jednom nezadrživom naletu, podstaknuta željom da što pre sazna šta je bilo sa njihovim porodicama i da li će ikoga zateći u životu, porazila što zvuči nerealno, ali je tačno, 800.000 Bugara, više od deset puta jačeg protivnika. Bugari onda vrlo smišljeno, odmah potpisuju primirje. Čim je puklo na Solunskom frontu odmah su potpisali sporazum, znajući šta su sve radili, da spreče srpsku osvetu, te su Englezi, a naročito Francuzi tim sporazumom sprečili Srbe da udju na bugarsku teritoriju. Strah u kosti Bugarima naročito je unosio Gvozdeni puk, jer je bio sastavljen od boraca sa ovih prostora, nad čijim je porodicama izvršen nevidjen zločin. Mnogi ljudi sa ovih prostora, su istakli su se svojim junaštvom, te su nosioci Albanskih spomenica ili raznih odlikovanja poput Karadjordjeve zvezde. Odlika ovog naroda je da je poput feniksa, stalno se diže iz pepela. Podsetio bih da smo u Prvom svetskom ratu izgubili smo trećinu stanovništva, od toga polovinu muške populacije, što je procentualno najveći broj stradalih pripadnika jedne nacije u ukupnom broju stanovnika u tom ratu, a svojevremno je profesor Radoš Ljušić izračunao je da nije došlo od Osmanske okupacije ovih krajeva danas bi bilo izmedju 55 i 60 miliona Srba, zaključuje istoričar Srdjan Veselinović.
Zato nije ni čudo „što su u ovim krajevima živeli ljudi večiti pečalbari, fatalisti, ćutljivi i tvrdi da podnesu sve, pa i kad treba da umru, umru bez glaska. Mnoge je kule ovaj narod podizao i na njima se borio za svoju slobodu, kule od kamena, zemlje i brvana ili od svojih glava“, zaključuje i Milivoje Perović.
Ovo je nažalost samo deo priče o teroru nad ovdašnjim življem nakon gušenja Topličkog ustanka, a pomenut je samo jedan broj stradalih u jednoj od mnogobrojnih borbi našeg naroda za slobodu. Mnogi su svojim životom platili težnju da žive slobodno na svojoj zemlji, a nakon Topličkog ustanka muke našeg naroda postale su još veće, jer je do konačnog oslobodjenja ovih prostora došlo tek godinu i po dana kasnije, oktobra 1918. godine. To vreme trebalo je preživeti……
Autor emisije: Jelena Kozomara
Stručni saradnik: Istoričar Srdjan Veselinović
Svedočenje: Vladimir Marjanović
Stihove čita: Dejan Dinić
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Emisiju podržalo Ministarstvo kulture RS
