U ovo doba godine svečano je u mnogim mestima opštine Doljevac, jer se proslavljaju litije, kolektivne slave ili zavetine kako se još nazivaju u pojedinim delovima naše zemlje. Litije, koje se u našem kraju obeležavaju uglavnom u vreme izmedju Vaskrsa i Peterovog posta, praznik su celog sela, a svoje poreklo vuku još iz davnih vremena kada su Srbi imali svoja božanstva.Ta tradicija održala se do danas, mada su se mnogobrojni običaji koji su pratili ove svečanosti, nažalost izgubili, a proslava, kao i kod krsne slave, svela uglavnom na slavski ručak. Ipak, obredna povorka ili prolazak litije kroz naselje je običaj koji se u mnogim, ali ne i u svim doljevačkim selima, održao do danas.
Inače, zavetina ili zavetni dan nekog sela, grada ili varošice bira se tako što se selo zavetuje, odnosno svečano obeća određenom svetitelju da će slaviti njegov dan, dok s druge strane od njega očekuju zaštitu. Tog dana važi apsolutna zabrana rada za sve članove seoske zajednice. Najveći broj seoskih slava u doljevačkom kraju vezan je za dane posle praznika Trojice ili Duhovi, koji se, s obzirom na to da je u pitanju pokretni praznik koji se vezuje za proslavu Vaskrsa, ove godine proslavlja 16. juna. Tog dana svečano je u Perutini, dok se litije dan kasnije, na Duhovski ponedeljak, obeležavaju u Knežici. Duhovski ponedeljak je i slava opštine Doljevac. Najveći broj naših sela litije proslavlja prvog četvrtka posle Duhova, što je ove godine 20. juna. Svečano je u čak pet sela, u Pukovcu, Kočanu, Doljevcu, Šainovcu i Klisuri. Letnji Sv. Nikola 22. maja zavetni je dan u Belotincu, Čapljincu, Čečini i Rusni. Inače, sezonu seoskih slava u našoj opštini otvara Ćurlina na Djurdjevdan 06. maja. Jedno od najvećih sela u opštini Doljevac, Malošište, slavi Sv. Proroka Jeremiju jako poštovanu ličnost u ovom delu zemlje, 14.maja. Litije u u Orljanu su 3.juna, na praznik Sv. cara Konstantina i carice Jelene, a u Mekišu i Šarlincu 23.juna, na Petrovske poklade.
Nekada su proslavu litija obeležavali mnogobrojni običaji, vezani uglavnom za neko sveto drvo, najčešće hrast ili zapis.-Sveto drvo ili zapis obično se nalazi u ataru sela, a uz njega može biti i veći kameni krst. To sveto drvo-zapis je, uglavnom hrast star više stotina godina. Ovo drvo ne sme da se seče ili skrnavi na bilo koji način, pa čak ni da se spava pod njim. U selima u kojima nije bilo crkve, zapis je zamenjivao bogomolju. Čak i kada bi zapis uništila kakva nepogoda, ili bi istruleo, mesto na kom se on nalazio smatralo bi se “zapisanim”, tj. svetim. Smatra se velikim grehom ako se na bilo koji način zavetno stablo ošteti, ako mu se kidaju ili seku grane. Onaj koji to uradi kao i cela njegova porodica, veruje se biće prokleti, kaže u razgovoru za Radio Koprijan etnolog Sladjana Rajković, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Leskovcu.
Litije se obeležavaju tako što svaka kuća za seosku zavetinu tj. litije prima goste iz drugih sela i gradova, kao za krsnu slavu. Ipak, za razliku od krsnih slava, koje su raspoređene najviše u zimsko doba godine i praznik su porodice, zavetine se uvek obeležavaju u toplo vreme. –Razlika je i u tome što se o zavetini ne nose slavski kolač i žito u crkvu, a u kući se ne pali slavska sveća. Međutim, prisutne su druge radnje karakteristične samo za ovu svetkovinu, a današnji oblik praznovanja zavetine razvio se na osnovu raznih verovanja iz paganske epohe.
Neizostavni deo proslave zavetine je i obredna povorka sastavljena od meštana koji sa sveštenikom na čelu nose crkvene krstove u polje. Litijska povorka praktikuje se i u pojedinim doljevačkim selima. U Doljevcu, na primer, litija ide od Zavetnog krsta u Gornjem Doljevcu do kočanske crkve. Kod krsta se seče i kolač, a svake godine bira se porodica koja će biti “domaćin” slave idućeg proleća. Povorku koja prolazi kroz selo, a pre svega decu, vrlo često domaćice, pored čijih kuća se prolazi, daruju slatkišima. Slična je situacija i u Kočanu, gde litijska povorka kreće od crkve Sv. Arhangela Gavrila, ide do zapisa i vraća se nazad u crkvu. Litijska povorka organizuje se i u Belotincu i Pukovcu. U Malošištu, Čečini, Orljanu, Šainovcu ovaj običaj se ne praktikuje. U pojedinim selima meštani se na dan zavetina okupe kod seoskog zapisa, ali nema ustaljenih običaja koji se vezuju za ovaj dan. –U nekim krajevima Srbije učesnike obredne povorke nazivaju krstonoše. Na dan zavetine obredna povorka koju čine muški članova seoskog domaćinstva polazila je od crkve ili glavnog zapisa, noseći ikone, krstove i barjake. Povorka, koja se u neki selima naziva i litija, obilazila je kružno oko sela obnavljajući ranije urezane krstove na zapisima. Ovim radnjama litija je stvarala magijski krug koji treba da štiti seoska polja i stanovnike.Učesnike litije usput bi žene ritualno polivale žitom i vodom. Pred krstonoše su se izvodili i bolesnici sa ciljem da se iscele. U povorci su se pevale obredne pesme sa karakterističnim refrenom “Gospode, pomiluj”. Na svom putu, povorka nastoji da pređe preko neke vode i da u njoj kvasi krstove i barjake. U nekim mestima čak nastoje da “žrtvuju” i samog sveštenika time što će da ga obore i okupaju u vodi. Nesumnjivo je da se ovde radi o obredu sa izrazito paganskim elementima prenetim u hrišćanstvo, dodaje naša sagovornica.Učesnici litije sve vreme u povorci mole boga za kišu. U pitanju je agrarni ritual u kome usevima treba obezbediti dovoljno kiše, ali ih i zaštititi od drugih nepogoda, štetočina i bolesti. Takođe, ovim ritualom treba obezbediti dobro zdravlje i plodnost stoke, kao i zdravlje i slogu svim meštanima. Sastavni deo zavetine, koji se odvijao dok se izvodila obredna povorka, je kićenje zapisa cvećem. To su radile žene iz sela pri tom su se zapisu obraćale kao živom božanstvu. Zapis se osveštava tamjanom i uljem. Kada povorka stigne do zapisa pristupa se obrednom klanju žrtve (ovce ili brava) koju kolje domaćin slave. U nekim selima se seče i kolač, a potom sledi kolektivna sakralna gozba.
U pojedinim delovima naše zemlje litije imaju i karakter zadušnica. – Takvaj je slučaj u severoistočnoj Srbiji. Popodne žene odlaze na groblja i dele hranu za duše pokojnika. U zavetno popodne igralo se i kolo za dušu onog pokojnika koji je skoro umro, a od rekvizita u kolo su donošene i sveće, cveće, ogledalo i slika pokojnika.Iako se ovi rituali tokom proslave zavetine danas malo u kom selu primenjuju, institucija zavetine vrlo je važna i prisutna u svakom srpskom selu. Paganske kultove i rituale kraj zapisa zamenio je zajednički odlazak svih meštana u crkvu, na dan kada selo zahvaljuje svetitelju kome se zavetovalo. Drugi deo dana ima društveni karakter – odlazak na vašar, druženje sa prijateljima i uživanje u hrani koja je pripremljena za taj dan, ističe etnolog Sladjana Rajković.
Pored litija u pozno leto u doljevačkim selima obeležavaju se i sabori i to uglavnom, na dan onog svetitelja kome je posvećena seoska crkva. Ipak, saborima se u današnje vreme ne pridaje značaj koji su nekada imali.
J.Kozomara
