Dura lex, sed lex-Zakon je surov, ali zakon. Svu istinu ove latinske izreke na svojim je ledjima osetio Živojin Gavrilović iz Lipovice, koji već skoro dvadeset godina, pored zdravstvenih problema koji su se vremenom samo gomilali, muku muči i sa propisima koji patnju malog čoveka ne poznaju.
Živojin je naime, kako kaže u razgovoru za Radio Koprijan, od 1989. godine, od svoje 25. godine, invalid III kategorije sa 50 odsto telesnog oštećenja. Zbog toga je u nekadašnjoj firmi Gradjevinar u Nišu u kojoj je radio, premešten na novo radno mesto na kojem je mogao da obavlja poslove u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem. Medjutim, problem je, ističe, nastao kada je on kao tehnološki višak 2002. godine, posle 19 godina radnog staža, otišao na Biro rada, gde je bio godinu dana, zatim dobio invalidsku penziju od oko 3 260 dinara, na osnovu članova 61 do 70 i člana 76, a u smislu člana 80 tadašnjeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koju je prema rešenju koje je dobio, mogao da koristi najviše pet godina, do 2008. Te 2008.godine trebalo je, priča dalje Živojin, da se izvrši revizija procesa, kako bi se odlučilo o daljoj sudbini našeg sagovornika i još nekoliko njegovih kolega, odnosno utvrdi konačno stanje stvari. Medjutim, firma je počela da propada, a njega, kako kaže, svi zaboravili.
Sada, nastavlja Živojin, prima nadoknadu u iznosu od 4 823 dinara, plus 1 150 dinara za telesno oštećenje, ispostavilo se da nema pravo na punu invalidsku penziju, od starosne penzije ga deli 10 godina, a niko u porodici, ni supruga, ni dvoje dece trenutno ne rade. To mizerno primanje, kao i dvadesetak ari zemlje i jedan stari auto prepreka su, nastavlja dalje, za dobijanje socijalne pomoći, pa porodica životari sa svega šest hiljada dinara mesečno, uz povremenu jednokratnu pomoć Centra za socijalni rad.
A da zlo nikada nažalost ne ide samo pokazuje i nastavak njegove priče, jer je kao srčani bolesnik, pored pet intervencija, ugradnje pejsmejkera, Živojin nedavno oboleo i od maligne bolesti. Operisan je dva puta. Njegovo zdravstveno stanje i dalje je veoma ozbiljno.
Da radi ne može, a da živi ističe, nema od čega.
Za pomoć se, dodaje, obraćao svima za koje je mislio da mu mogu pomoći, čak i samom vrhu države. Nadležni su mu, kaže, odgovorili da je njegov položaj tretiran u skladu sa zakonima.
I mi smo pitali stručnjake. Jeste malo, ali više ne može, kažu u neformalnom razgovoru za Radio Koprijan.
Razume Živojin da je zakon zakon i da je isti za sve, ili da bi bar tako trebalo da bude, ali ne razume da li je ovo društvo postalo toliko bezosećajno za probleme ljudi oko sebe da se niko, ni jedno udruženje, organizacija, narodni poslanik, nije čak ni zainteresovao da pokrene inicijativu da se slučajevi poput njegovog zakonski urede tako da se situacija ovih ljudi bar malo poboljša. Ne traži i ne očekuje Živojin mnogo, tome ga je kaže život naučio, zadovoljan bi bio bar primanjem na nivou prosečnog poljoprivrednog penzionera, od oko stotinak evra.
J.K.
