Zanimljiva i neobična izložba starih alata korišćenih za pravljenje slatkiša, kao i fotografije i nakit postavljena je u crkvi Sv.Arhangela Gavrila u Kočanu. Alati su bili vlasništvo poznate porodice poslastičara iz Kočana Pište i Zagorke Ver. Marku Nikoliću iz ovog sela koji je i priredio izložbu i napisao njihove biografije i svešteniku kočanske crkve u kojoj su predmeti izloženi Marku Miletiću ustupila ih je praunuka ovih poznatih poslastičara Aleksandra Rastić iz Niša, s ciljem da te predmete sačuva od zaborava, ali i podseti sadašnje generacije na prošla lepa vremena i na njene pretke, koje mnogi žitelji Kočana i okoline i danas pamte.
Prema pisanju Marka Nikolića, Zagorka (rodjena Jovanović, familija Kneževci-Vaskovci) je rodom iz Kočana (rodjena 1906. godine), a sa budućim suprugom upoznala se kada je on došao kod njene majke Perke da mu izleči tešku povredu ruke.
Ištvan Ver – Pišta rođen je 1904. godine u Đeru – Mađarska, piše Marko Nikolić. Zbog svađe sa roditeljima napustio je porodičnu kuću, zatim radio na izgradnji mostova u Srbiji, te se jednom prilikom našao u okolini Kočana gde je povredio ruku. Povreda je bila toliko ozbiljna da su lekari planirali amputaciju. Ipak, Ištvan je došao u Kočane kod Perke Jovanović za koju je čuo da mu može pomoći i izlečiti povredu. Tako je i bilo. Perka mu je izlečila ruku i spasla amputacije.
Tom prilikom Ištvan je upoznao Perkinu ćerku Zagorku i između njih se rodila ljubav. Ubrzo su se venčali, dobili plac u miraz na kome su sagradili kuću, osnovali porodicu i započeli privatni biznis kao poslastičari, u čemu su dugi niz godina bili jako uspešni. I svoje je ime ubrzo promenio u Stevan. Ipak, nadimak Pišta je ostao, a dobio ga je jer nije umeo da govori srpski jezik, pa su ga često meštani prozivali „Pišta, Pišta ne razume ništa”. Pišta i Zagorka su imali četvoro dece Vlastimira, Stojana, Divnu i Mariju.
Inače, poslastičarski zanat Ištvan je naučio u svom rodnom kraju i ovde ga primenio. Potekao je iz bogate porodice, ali je ovde došao bez ičega i od ničega stvorio nešto. Pravio je med, vino i razne poslastice.U svom dvorištu ovi poznati poslastičari su imali i „ledenice“. To je bila ogromna rupa u zemlji, u koju se zimi zatrpavao led koji se kasnije u letnjim mesecima koristio za pravljenje sladoleda, hlađenje pića.
Njihova poslastičarnica je bila stacionirana u strogom centru sela, preko puta seoske crkve na mestu današnje prodavnice. Poslastičarnica je uspešno radila dugi niz godina. Njihovi specijaliteti ostali su u lepom sećanju Kočančana (oraslike, lutke, pačići, sladoledi, lizalice, limunada i drugi razni specijaliteti).
U svom radu prošli su i kroz ogromne probleme. Baba Zagorku su deca često krala. Pojedinci su bili vrlo bahati i bezobrazni prema njoj. Postoji jedna anegdota po kojoj jedni dete dodje kod baba Zagorke i ukrade kolač i počne da beži. Baba Zagorka potrči za njim, ali dok ona njega juri, ostala deca utrče u radnju i pokupe preostale kolače. Da kolači nisu bili lepi i ukusni verovatno ne bi ni dolazilo do ovoga.
Zagorka i Pišta su radili do duboke starosti, ali su na kraju bili proterani na brutalan i bezobrazan način. Struja im je isključena, objekat srušen, da bi se na tom mestu otvorila prodavnica mešovite robe, piše Marko Nikolić.
Sve to je baba Zagorka na jako teško podnela, molila je, žalila se, ali ništa nije vredelo.
Stevan – Pišta umro je 1992. godine, a Zagorka tri godine kasnije, 1995. Sahranjeni su u Kočanu. Njihovu kuću i plac naslednici su prodali 2008. porodici Čemerikić sa Kosova i Metohije.
Alati će se nalaziti u kočanskoj crkvi dok se, kako za Radio Koprijan kaže Marko Nikolić, ne pronadje adekvatan prostor, koji bi mogao biti uredjen kao etno kuća u kojoj bi se ovakvi i slični predmeti mogli trajno izložiti.
J.K.
