U srpskom narodu postoji još jedan oblik slave koji se slavi, to je crkvena slava. Svako selo koje ima crkvu, slavilo je crkvenu slavu, sobor. U Kočanu je to u leto 26. jula po novom kalendaru, sabor Svetog Arhangela Gavrila, poznatiji kao Aranđelovdan ili Gorešnjak, jer pada u vreme najvećih vrućina, kad sve gori.
Hroničari su redovno pratili i zabeležili događanja vezana za ovaj sabor. Tako u jednom zapisu hroničara Jovana V. Jovanovića stoji da je na saboru zabeleženo prisustvo guslara, koji je bio iz Lipovice, a pevao je duhovne pesme. Sušali su ga stari ljudi.
Za ovaj dan sva domaćinstva u selu se spremaju svako na svoj način, tu nije postojalo pravilo. Svi si bili u jednom složni -da sabor treba proslaviti i da će tog dana biti gostiju. Onako kako su se domaćinstva pripremala, tako se i crkva spremala. Tog dana u crkvi je služena liturgija, kojoj su, kao po nekom pravilu prisustvovali, obavezno članovi crkvenog odbora i ugledni domaćini iz sela. Pop Nikola Spirić je kao iskusan paroh znalački koristio svaku priliku da vernicima širom otvori vrata crkve. Bio je uporan u tome i imao veliku podršku meštana. Zato se tradicija Sabora u Kočanu tako dugo i održala.
U porti crkve od silnog sveta gotovo da nije moglo da se uđe. Svi su želeli da zauzmu što bolje mesto. Bilo je tu svega, prodavaca igrački, sladoleda, slatkiša, sodadžija, bostana, liciderskih ukrasa, ringišpila. Tada nije bilo ozvučenja, orkestri su svirali u živo, a oko svakog orkestra obavezno je bilo kolo. Znalo se da je najveće kolo tamo gde je Vučko iz Pukovca sa svojim duvačkim orkestrom. Inače, Pukovac je imao i dobre harmonikaše, kojih se ja sećam po nadimcima: Bedži, Sever, Zune. U Kočanu muzikom se bavila jedino romska porodica Boška Mamutovića, koji je sa sinovima Šankom i Janošom uveseljavao meštane.
U popodnevnim satima na obližnjem fudbalskom igralištu igrana je fudbalska utakmica, najčešće sa ljutim rivalima iz susednog sela Pukovca. Taj rivalitet je postojao godinama. Pukovac je bio veće i bogatije selo i nikako se nije mirio sa tim da komšije imaju bolji tim. Klubovi su se takmičili u istom rangu Fudbalskog podsaveza iz Niša, a Radnički iz Kočana uvek je imao dobru ekipu. Ova utakmica na Saboru bila je miroljubiva i prijateljska, za razliku od drugih prvenstvenih i kup utakmica. Tog dana celo selo sa svim gostima gledalo je utakmicu. Za uzvrat, Radnički je na Saboru u Pukovcu gostovao tamošnjem timu Junioru.
Uporedo sa zabavom, u porti crkve za sve one koji nisu mogli da uđu ili nisu hteli da budu izloženi prašini, postojala je alternativa. Od ulaza u crkvu do Tozine prodavnice, a nekad i duže, bio je korzo. Na korzou su bili mladi, uglavnom pridošlice, koji su sa domaćinima izašli da prošetaju. Korzo je dugo trajao, sve do kasnih večernjih sati kada su se svi razilazili. Međugradski saobraćaj skoro i da nije postojao, za prevoz se koristila samo železnica. Razdaljine su savladavane pešice i biciklama. U našem dvorištu, pošto je kuća u sred sela, nekada je bilo i po desetak bicikli.
Mnogo se vodilo računa da se gosti dočekaju kako treba, jer su i inače Kočančani poznati kao gostoprimnjivi i miroljubivi ljudi. Ne pamti se da je u selu eskaliralo nasilje, ili da se dogodilo ubistvo. To su tihi, vredni ljudi, posvećeni porodici i poslu kojim se bave. Na daleko je poznata njihova solidarnost i spremnost da se drugima pritekne u pomoć.
Na sam dan Sabora na predlog baba Zojke, Dana (baba Danica) je nas decu vodila u vinograd da vidimo da li na gidže ima šarak. To je bilo prvo grožđe koje je sazrevalo i prvi nagoveštaji skorog dolaska jeseni. Grožđe je bilo zrelo ukoliko je leto bilo toplo i sunčano, ali je to bilo retko.
Posle Sabora dugo su se prepričavali događaji koji su ga obeležili i pravilo poređenje sa onim kako je bilo lane. Pošto je leto bilo na izmaku, a za jesen rano, meštani su imali dovoljno vremena da u svojim pričama sumiraju utiske. Naravno do sledećeg Sabora .
Sačuvao od zaborava
Mr Vladimir T. Marjanović, iz Kočana, a danas arhitekta u Beogradu
