Emisija Štrapke – U sred selo oro igra, 2.deo – O srpskom narodnom kolu
U sred selo oro igra,
najnakraj pelivanče
i do njega nazlik Stojna.
Pade Stojne svilno pero.
Sunulo se pelivanče,
sunulo se da ga uzne.
Cvilnu Stojanka kao zmija:
-Bre ovamte, devet brata
i dvanajes bratančiki,
da vatite ludo mlado!
Ni ga bite, ni mučite,
No ga dajte men u ruke,
Men u ruke – njemu muke.
Sama ću mu muke dadem:
Zatvoriću u sobicu,
U sobicu bez vodicu,
Bez vodicu i bez lebac.
Bez obzira na probleme na koje svako očuvanje folklorne tradicije u savremenom dobu nailazi, raduje da se srpsko kolo igra, neguje, čuva i razvija više možda no ma šta drugo iz našeg narodnog stvaralaštva. Ne postoji opština koja nema bar neko amatersko kulturno-umetničko društvo, gde folklor zauzima najdominantnije mesto, a gotovo ni jedna kulturno-zabavna manifestacija ne prolazi bez nastupa folkloraša.
Tako je i u našem kraju, a mi smo nedavno u doljevačkom Domu kulture susreli osam devojčica, članica folklorne sekcije iz Merošine. U folkloru su već nekoliko godina i našu tradiciju koja im je, kako kažu, sveta, ne planiraju da zapostave ni kad odrastu. Iako ima puno lepih kola koje rado igraju, uglavnom kao njima nadraže ističu čačak. Tog su mišljenja Iva i Natalija. –Volim da igram folklor, čini me srećnom, uživam u tome, a ako bi trebalo da izdvojim neko kolo, to bi bio čačak, kaže Iva. Sa njom se slaže i Natalija. -Volim sva kola, sva su lepa, ali je čačak meni najdraži. Čačak voli i Emilija, a na pitanje koje je najzahtevnije kolo za igru kaže da je to četvorka. Još jedno kolo medju našim mladim sagovornicama ističe se kao njima vrlo drago, a to je bugarka. To kaže Kristina, a sa njom se slaže i Nikolina. -I čačak i bugarka i šestorka, sva su lepa, a ni jedno mi nije teško za igru, jer to volim.
Njihova drugarica Nina u folkloru je jer voli igru, ali i zato što time nastavlja, kako kaže, porodičnu tradiciju.-I deka i mama su nekada igrali u folkloru i ja sam od njih nasledila ljubav ka tome. Tog je stava i Teodora. –Igram zbog lepote naših kola, zbog naše tradicije. Andjela je u folkloru 4 godine, krenula je sa drugaricama, onda zavolela tu igru, a ne planira da je zapostavi ni kad odraste.
Na teritoriji opštine Doljevac postoji nekoliko dečjih ansambala, u Malošištu, Čapljincu, Pukovcu. Nova nastaju, stara se ponekad nažalost gase, ali jedno ime uvek ostaje i deo je gotovo svake priče o folkloru u Doljevcu i okolini i to već pola veka. Možda ga po imenu Miroslav Stojković znaju samo najbliži, ali kada se kaže Ćosa onda ga zna ceo jug. Poznat po krilaticama „Kad nemaš kud idi u KUD“ i „Folklor u srcu, folklor u duši, folklor sve ruši“, ovaj dugogodišnji čuvar srpske tradicije, folklora i narodnih igara bio je gost Radio Koprijana.
Vi ste profesor sporta, a možemo li reći i profesor za folklor, neki bi možda rekli i doktor za folklor?
–Što da ne, slažem se. Igram od svoje 17. godine, punih 50 godina.
I za svo to vreme koliko je dece prošlo kroz KUD-ove koje ste vi vodili? Koliko KUD-ova ste vodili za sve ove godine? Ima li im broja?
-Ako računamo i onu decu koju sam učio školi, kao i sva sela u kojima sam radio bude ih zaista mnogo.
Čekajte, čekajte da pitam. Ispada da je gotovo svako iz opštine Doljevac, a i šire ko zna da igra neko kolo, od Vas to naučio?
–Ja mislim da je baš tako. Kažu mi muzičari kad po veseljima sviraju kola i vide neku decu koja igraju onako lepo, vezu i pletu korake, i kad ih upitaju ko ih je naučio tome sva deca redom odgovaraju da je to Ćosa. Onda druga deca dodaju da je Ćosa učio i njihovog tatu ili mamu, a jedna je devojčica čak rekla da sam učio i njenu baku. Znate, roditelji se iznenade kad vide koliko brzo deca savladavaju korake i sa kojom lakoćom ih ja učim. Kad se na jednostavan način objasni deci kolo, ono se lako uči i tajna je upravo u tome.
Znate kako se kaže: „Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati“.
-E, baš tako.
KOLO: IGRE IZ OKOLINE Vranja-Čoček
Obično se kaže da pesma može da pogodi u dušu, a mi bismo dodali da i kolo može da vas dirne. Nego dok igramo ovde, ne mogu a da ne pitam Ćosinog dobrog prijatelja, a našeg čestog sagovornika Vlastu Cenića da li se ovde kod nas na jugu kaže čoček, onako na dijalektu?
–Oni moderni Vranjanci bi rekli književnim jezikom, ali ipak bih ja ovo drugo, na dijalektu, taj nam je izraz ostao od Turaka. Malopre ste rekli da kolo može da vas dirne, a ja bih dodao i podigne do nebesa.
Vi ste profesor jezika, onog najlepšeg, najboljeg, našeg srpskog i pesnik, te je poznato da maestralno znate da reči upletete u divne rime, u stihove, u pesme. Nego, znate li Vi profesore da opletete neko kolo?
-Naravno da znam. Znam jednostranku, trojanac, šestorak, osmoputku i sve to igram za desetku. Setih se, dok igramo, i jedne scene. Igralo tako jedno kolo, kao ovo sada, a jedan stajao sa strane. Pitaju ga što ne igra, a on kaže da za njega nema mesta, svi se drže za ruke. Kako bre nema mesta? Ajd onda idi na kraj, uhvati se. A on odgovara: Ne mogu bre, i tamo ima jedan.
Velika, profesionalna kulturno-umetnička društva susrećemo uglavnom u većim mestima i stecište su ljudi zaljubljenika u tradiciju ne samo iz grada, nego ka njima gravitiraju i mnogi folkloraši iz okolnih prigradskih i seoskih mesta. U Nišu renomiranih KUD-ova ima nekoliko.KUD-ova pod imenom Abrašević, nazvanih tako po pesniku Kosti Abraševiću, nekada je bilo u svakom gradu, počev od 1905. godine. Sad ih ima ukupno 14 u Srbiji, a pokrenuta je inicijativa da se oni udruže u Savez. Niški KUD „Abrašević“ trenutno broji oko 300 članova u čak 8 ansambala. Najreprezentativnija je seniorska, prva koncertna grupa, onda pripremna omladinska grupa, dečje grupe, izvorna grupa i dve grupe veterana.
Ime koje nose i profesionalizam kojem teže, prema rečima našeg sagovornika Zorana Potića, umetničkog direktora, obaveza je više da se radu pristupi krajnje odgovorno i posvećeno, jer očuvanje tradicije u njenom najarhaičnijem, izvornom obliku nije ni malo ni lako, ni jednostavno.
Ima li dovoljno KUD-ova koji neguju tu lepu tradiciju kod nas?
–Igre nikad dosta. I KUD-ova nikad dosta. Nema dovoljno društava koja bi se bavila obukom i edukacijom naše omladine u cilju čuvanja tradicije. Sve ono što obradjeno u Abraševiću je prošlo selekciju, u skladu sa imenom koje ime stoji iza koreografije, koji obred se izvodi, koji je spisak igara odredjenog etnološkog podneblja. Nije jednostavno kao što izgleda. Prikaz nekog odredjenog etnološkog područja treba da bude autentičan.
Posebna pažnja zato se posvećuje autorizaciji koreografije, autentičnosti koraka, nošnje i muzike, u misiji negovanja lepote kulturne baštine našeg podneblja, ali i s ciljem da se ta baština unapredjuje i s ponosom pokaže celom svetu, što je kompleksan posao, kome je i cela jedna nauka etnokoreologija posvećena.
-Jako je teško dok se dodje do javnosti i do scene do nje treba doći uz velike napore, redovnost na probama, to je mukotrpan rad. Treba znanja, rada, fizičkog napora. Jedan splet je moguće za oko 10 dana pripremiti tehnički. Da bi igrači izneli jedan celovečernji program koji ima desetak tačaka i isto toliko minuta po jednoj od njih, to je efektivnog igranja oko 65-70 minuta, što je zaista naporno. Jedan spet od 10 minuta, na Fakultetu za fizičku kulturu smo radili proračune, je za igrača isti napor kao za fudbalera jedno poluvreme na utakmici.
Vaši članovi prolaze ozbiljnu selekciju, koliki izbor imate? Da li ljudi rado pristupaju folklornim društvima danas?
–To je trenutno nešto bolje od ranijeg perioda. Jedno vreme imali smo situaciju u prethodnoj deceniji, dve za nas bolnu. I deca i odrasli su naginjali ka nekom drugom stvaralaštvu, narodno stvaralaštvo i očuvanje tradicije nažalost je bilo nešto sramotno. To se promenilo i sada ljudi imaju sasvim drugi pristup.
Po mišljenju mnogih stručnjaka iz ove oblasti folklor je jedno vreme u javnosti smatran delom seljačke kulture, a o njemu se govorilo u pežorativnom smislu. Bez obzira na to ono je uspelo da postane značajan kulturni fenomen, te je taj trend da se svemu našem što ima primese folklorizma odnosimo potcenjivački, a veličamo tudje, u velikoj meri, na sreću, prevazidjen.
Na prvoj liniji „borbe“ za srpsko kulturno nasledje i danas stoje KUD-ovi širom Srbije, smatra naš sagovornik.
Treba očuvanju nematerijalne kulturne baštine i kolu kao njegovom značajnom delu dati veći značaj, posvetiti veću pažnju. Ali kako? Da li je tu potrebna simbioza KUD-ova i države da bismo se ozbiljnije tome posvetili?
–Naši KUD-ovi su stecišta očuvanja tradicije. Medjutim, moglo bi Ministarstvo kulture i Savez amatera ili Savez KUD-ova, da angažuje stručne ljude koji će pomoći da na pravi način imamo pristup svetu tome. Dešava se nešto nepoželjno, a to je da ljudi rade, uče decu nekim igrama koje nisu sa pravim poreklom etnološkog područja, ljudi koji su bili dobri igrači nekada, a onda sebi dali za pravo da se time bave i kao koreografi i umetnički direktori. Zaista treba znanja. Tradicija nam je sveta, i to ne samo na rečima, nego zaista i treba je čuvati zajedno sa državom. Da ne budu KUD-ovi prepušteni sami sebi kao što je sada slučaj.
A da li promovišemo tu našu tradiciju promovišemo na pravi način?
-Festivali medjunarodnog karaktera su prilika da i mi prikažemo svoj folklor, da u našu zemlju dovedemo i folklor iz drugih zemalja. Ali i da i mi idemo, što sada retko koje društvo može sebi da priušti, naročito ukoliko se radi o putovanjima na dalje destinacije. Takodje, trebalo bi da se potrudimo da kada neko društvo pošaljemo u inostranstvo pošaljemo nešto reprezentativno, trebalo bi odmeriti ono što dozvoljavamo da inostranstvo vidi. Time predstavaljamo naš narod i državu i to bi zaista moralo da ima odredjeni kvalitet, da bude i kostimirano kako treba, i muzički kako treba. A naš folklor je toliko raznovrstan, toliko ima različitih ritmova, kostima, igara. Jako smo bogati u tome, ima različitih etnosa, pa nam je folklor utoliko bogatiji i mi zaista imamo šta da pokažemo i Evropi i svetu, zaključuje naš sagovornik.
Narodni duh, najbitniji inicijator svake vrste umetnosti, nikada ne miruje, a igre i pesme spadaju među najstarije narodne umetnosti i uvek su zauzimale istaknuto mesto u životima ljudi. Naše kolektivno nesvesno i dalje je po tom pitanju jako, te ne čudi što je za Srbe kolo i danas mnogo više od igre.
Posebno nas zato raduje činjenica da je 2017. godine Uneskov Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa doneo odluku o upisu elementa KOLO-tradicionalna narodna igra, na Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva, prepoznajući njegov značaj za sve nas na ovim prostorima, ali i šire kroz doprinos svetskoj kulturnoj baštini.
Zato je zadatak je, šta više obaveza svih nas da čuvamo ono što je odlika našeg kulturnog identiteta, naša tradicija, amanet naših predaka, zavet prošlosti, a emisija Štrapke naš je doprinos tom nastojanju. U to ime za kraj da opletemo još jedno kolo…..
Igramo mi i ovu leskovačku četvorku, što bi se reklo, igraju i domaći i gosti. Ćosa je kolovodja, ja sa decom tu negde u sredini, a da Vi profesore Ceniću budete kec, može? Kad je kec u školi i kad ste poslednji, nije baš lepo, a kad ste kec u kolu?
–E, to već ne može svako, samo da znate. Kolovodja i kec su najbolji igrači, oni znaju tajne puteve kola. Kolovodja vodi, a kec, e on kolo treba da za zavrti, oplete, okrene.
Odlično. Nego profesore, dok padamo od umora igrajući kolo, pade li Vama neki stih na pamet?
-Naravno.
Kolo
Igra kolo, igram i ja.
Igra cela familija.
U avliji već je tesno.
Svi nalevo, ja nadesno.
Pa mi na um želja dodje
da igram do kolovodje,
jer na kraju, pored keca,
guraju se uvek deca.
Čarobni se šire zvuci
dok se pruža ruka ruci.
Srca biju istim ritmom:
nekad brže, nekad sitno…
Kaže jedna mudra knjiga:
„Gledaj kako narod igra!
I neka te to ne čudi:
kakvo kolo takvi ljudi!“
KOLO: Igre iz okoline Leskovca – LESKOVAČKA ČETVORKA
Autor emisije: Jelena Kozomara
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Sagovornici: umetnički direktor KUD-a Abrašević iz Niša Zoran Potić; folkloraš Miroslav Stojković Ćosa, Doljevac; pesnik Vlasta Cenić, Kočane
Recitator: Dimitrije Stević
Autor pesme „Kolo“: V.Cenić
Projekat „Štrapke“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne odražavaju nužno stavove i mišljenja organa koji je dodelo sredstva.
https://soundcloud.com/radiokoprijan/emisija-strapke-u-sred-seo-oro-igra-3deo-o-juznjackom-kolu?si=2b4b352aa09b42958b4ed6057631cd87
