Kad devojčice prerastu lazarice idu u kraljice. Tako se bar veli ovde kod nas na jugu. Kraljice su još jedna od obrednih povorki, zaostavština pradavnih vremena, po kojima su ovi krajevi nekada bili poznati i koji je medju poslednjima nestao sa ovih prostora. Bile su deo agrarne magije i kulta božanstva plodnosti, kasnije u hrišćanstvu vezane za praznik Trojice ili Duhova, a u našem kraju ponajčešće za Djurdjevdan, za vreme kad počinju intenzivni radovi u polju. Njihov obred bio je vezan za prizivanje rodne godine, naročito na odbranu od grada, ali je to ujedno bila i inicijacija devojaka stasalih za udaju.
Đurđevdan je, naime, veliki praznik kojim se odvaja letnji period od zimskog, s obzirom na to da su naši stari godinu delili upravo na ta dva perioda. Zato je on simbol budjenja prirode, života, simbol plodnosti….. Te i ne čudi što su ljudi bezbrojnim običajnim radnjama odvajkada nastoji da prenesu tu snaga oživljene prirode na ljude. To rade i danas, mada su varijacije od kraja do kraja velike i česte. Ipak, suština je ista, a korene vuče iz paganstva i vremena poštovanja starog srpskog božanstva plodnosti Jarila, kojeg je kasnije, u hrišćanstvu, zamenio Sveti Đorđe.
Kraljičku povorku je činilo desetak devojaka. Svaka od njih imala je svoju ulogu. Najbitnija je bila kraljica, koja je imala svoje dvorkinje. Jedna od devojaka bila je prerušena u kralja, mada je moglo biti i više kraljeva, a povorka je imala i barjaktare, takodje prerušene devojke. Kraljica je tokom obreda imala veo preko lica, što je odlika njene božanske prirode. U ovom delu zemlje nije se igralo kolo u kojem je kraljica bila u sredini, sedeći na stoličici, improvizovanom prestolu, već je igra bila pojedinačna. Karakterisalo ju je ukrštanje igrača, kralja i kraljice, ili barjaktara medjusobno, kao i provlačenje igrača ispod ukrštenih mačeva ili belih marama. Igra nije smela da stane dok se obred pred kućom ne završi, jer se verovalo da će onda stati i životu i sreća u tom domu. Obred je po pravilu počinjao ispred kraljeve kuće.
Veruje se da su kraljice svojom pesmom i igrom mogle da odvrate gradonosne oblake. Isto tako obrednim obilaskom sela gledale su kuću u kojoj bi mogle da se udome, pa je njihova uloga dvojaka. Po tome su slične lazaricama, te nije ni čudno što ih mnogi mešaju ili izjednačavaju.
Još uvek ima ovdašnjih stanovnika koji se sa setom sećaju svog učešća u ovim povorkama. U selu Badnjevac u opštini Žitoradja kraljice su se možda i najduže održale. Prekinuo ih je rat 1999. godine i posle toga ih više nije bilo. Te tadašnje kraljice su, kažu nam u ovom selu, odrasle, poudale se, a nove generacije okrenule su se novim civilizacijskim dostignućima, te tradicija nije nastavljena. U kraljice više nije imao ko da ide.
Ono što je medjutim zanimljivo je da su aktivnu ulogu u kraljicama u Badnjevcu devedesetih godina imali i muškarci. Kraljevi i barjaktari su bili muškarci, a ne prerušene devojke.
Svi oni su se okupljali dan pre Djurdjevdana kako bi se pripremali za ovaj obred, kaže nam Ivan Dinić iz Badnjevca. Tada su pravili barjake, koje su devojke kitile cvećem. Zanimljivo je da su devojke stajale u vodi dok su kitile barjake. Okićeni barjaci su potom ostavljani u nekom zatvorenom prostoru do sutradan. Istog tog dana muški deo kraljičkih povorki uz reke je brao crvenu vrbu koja je bila bitan deo obreda.
Na Djurdjevdan 6. maja rano ujutru kraljice su kretale u ophod sela. Prvi u povorci bili su barjaktari, kraljica i dvorkinje su bile u sredini, a grupa muškaraca koji su crvenom vrbom kitili kapije svih kuća u selu, na začelju kolone. Povorka je išla od kuće do kuće i pevala kraljičke pesme. Muškarci su nakon izlaska iz dvorišta kapije svakog domaćinstva kitili crvenom vrbom, da bi godina bila vesela, a svi u kući zdravi. S obzirom na to da crvenih vrba i nema mnogo, pokadkad brali su i običnu zelenu. U svakom domu kraljice su dobijale posluženje, nekad i poklone. A jedino što kraljicama nije smeo da se pokloni je jaje, jer onako belo i okruglo podseća na grad.
Ophod sela trajao je sve do večeri. A ceo obred završavao se dan posle Djurdjevdana i to tako što su mladići tada rasturali barjake, a devojke skidale cveće sa njega. To su takodje radile stojeći u vodi. Cveće su bacale u vodu, da ga bujica odnese, priča nam Dinić.
Domaćinu
U ovoga doma/Dobra domaćina/Jeleni, volovi/Kaloper jarmovi/Bosiljak palice/Žito kao zlato/Kralju, svetli kralju!/Divan barjaktaru!/Obrni se, pokloni se/Poklon domaćinu.
U Kočanu, selu doljevačke opštine, na primer, kraljičke povorke su nestale negde pedesetih godina prošlog veka, dolaskom komunista na vlast. Prema priči Marka Nikolića, hroničara ovog sela, običaj je silom prekinuo izvesni Velja Milanov koji je stao pred devojke, polomio im i pocepao barjake. Kako Nikolić kaže, a na osnovu kazivanja, taj dogadjaj odigrao se najkasnije do 1953. godine. Ono što je on uspeo da sazna iz priča je da su kraljice bile poznate po veselim narodnim pesmama i šarenim barjacima. Barjaci su, kaže, bili načinjeni od šamija koje su devojke ili starije žene nosile. Šamije su bile raznih boja, tako da su se barjaci lepo šarenili dok je povorka išla kroz selo najavljujući njihov dolazak.
Barjaci tokom obreda nisu smeli da se sudaraju, jer će tada, verovalo se, biti grada, a nisu smeli ni da se spuštaju na zemlju iz istog razloga, zapisao je etnolog Slobodan Zečević. Barjaktari su ih stavljali na nogu tokom pauze u izvodjenju. Čak su boje barjaka imale svoju simboliku. Bili su beli kao svetlost, crveni što je odlika plodnosti i zdravlja i zeleni kao simbol vegetacije i bujanja prirode. Sam barjak bio je simbol zaštite od vremenskih nepogoda.
Koliko je čovek odvajkada strahovao od grada ili graduške, kako se kaže ovde kod nas, potvrdjuju i brojni drugi običaji vezani za primitivna verovanja u odbrani od njega. U Doljevcu i okolini, kao i prema Leskovcu stariji su davali deci da pojedu zrno grada, verujući da će tako ova nepogoda prestati, a bake su najmladje dete u kući tri puta dizale u vis, s namerom da zaplače i tako otera gradonosne oblake.
Momku
Ovi dvori paunovi/A pendžeri djidjerovi/Tu mi sedi mlado momče/Nakićeno naredjeno/Manj što nije oženjeno./Ženite ga, ne dršte ga/Da ga brada ne prevari/Da mu mome ne zabavi.
U istočnim krajevima Srbije kraljice se susreću pod paganskim nazivom „rusalke“, po vilama, ali i zato što su tamo išle u ophod sela na Rusnu nedelju, o Duhovima, te je veća izraženost paganskih motiva u tom slučaju razumljiva i očekivana.
Smatralo se naime da ukoliko se dve grupe kraljica tokom izvodjenja obreda susretnu, one su sebi borbama morale da prokrče put, pa je nekad bilo i ljutih okršaja izmedju njih. To je odlika vegetatitvne funkcije obreda, jer je ta borba personifikacija pobede leta nad zimom. Po verovanju, rusalke su sahranjivane na mestima na kojima je do borbe došlo, s obzirom na to da je u pitanju paganski ritual i da nije bilo dozvoljeno da se stradale devojke sahranjuju na hrišćanskim grobljima. Tako da u ovom delu zemlje i danas postoje mesta koja se zovu rusalskim grobljima.
Ova vrsta obrednih povorki bila je široko rasprostranjena na Balkanu, samo pod drugim imenima, lade i ljelje. I to ima svog uporišta u verovanjima naših starih. Lada je naime bila slovenska boginja vodenih tokova, plodnosti i braka, pandan grčkoj Hakati, a njen sin Ljeljo bog ljubavi.
Kako god ih zvali, suština im je bila ista. Sve obredne povorke imale su za cilj napredak u odredjenoj sferi života i pojedinaca i zajednice.
J.Kozomara
Literatura: “Srpska etnomitologija” Slobodan Zečević
