Običaji o Božiću u našem narodu i dalje su živi i ne zaboravljaju se, ali se s vremenom, kao i sve ostalo, menjaju, prilagodjavaju novim okolnostima, novom načinu života. Ali ono što ostaje, što se ne menja, je značaj koji ovaj praznik ima za sav verujući narod. Tome u prilog svedoči i podatak da se svako domaćinstvo danima priprema za Badnji dan i Božić, koji se praznuje tri dana. Božić jedan je od najvažnijih praznika iz ciklusa božićnih običaja, koji, iako davno hristijanizovan, vodi poreklo iz stare predhrišćanske religije, iz davnih vremena. Rimljani su recimo u to vreme slavili praznik nepobedivog sunca, a stari Iranci praznik Mitre, svog boga sunca. Praznik pada u vreme kad posle zimske kratkodnevnice dan počinje ponovo da raste, te se odvajkada smatrao danom pobede svetla, koje daje život, nad tamom, dan ponovog rodjenja sunca, u hrišćanstvu dan Hristovog rodjenja.
Zato se s velikom pažnjom pripremalo Badnje veče. To je za najmladje bio najradosniji deo prazničnih dana. Domaćin je unosilo badnjak, koji je dan ranije, sa muškim članovima domaćinstva, posekao u obližnjoj šumi. Badnjak je inače hrastovo drvo koje se uoči Božića spaljuje uz poseban ritual. Smatra se da je ovo trag ritualnog spaljivanja božanstva vegetacije i njegovog ponovnog radjanja u vreme zimskog solsticijuma. Badnjak je obložen slamom, obuče se ponekad i u košulju, a unosi se u kuću s glavom unapred. Domaćice u pojedinim ovdašnjim selima, u Malošištu na primer, badnjak namažu mašću i posipaju ga šakom pšenice i kukuruza, za plodnost. Domaćin, posipajući slamu, kvoca, dok ostali ukućani idu za njim i pijuču. Za to vreme baka posipa pod zrnevljem različitog žita iz sita. U situ se nadju i orasi, lešnici, suve šljive, u novije vreme bombone i druge poslastice, za koje su se deca grabila. Ceo badnjak domaćin je na trenutak ubacivao u vatru, a onda se grančicama badnjaka kitila kuća i ikone, a deo badnjaka se ostavljao pored ognjišta. Preko noći vatra nije smela da se ugasi. Najveća grana ostajala je ispred kuće. U svaki ugao kuće domaćin bi pre večere bacio po jedan orah, za pretke.
Inače, i samo Badnje veče je bilo posvećeno precima. Slama je ostajala na podu sve vreme božićnih praznika. Ranije se jelo sa poda po kom je ona bila posuta. Po njoj je dobro provaljati se, a mnogi na njoj i noće. Posle jela nije se čistilo. I inače se za Božić nije ništa čistilo, verovalo se, da bi kuća bila puna. Slama se, tri dana po Božiću, posipala po polju ili stavljala u štale ili pravilo gnezdo za kokoši, za berićet useva ili plodnost stoke.
Glavni momenat Badnje večeri je zajednička večera, na kojoj se okuplja sva čeljad i koja je obavezno posna. Veruje se da se ne valja skitati za Badnje veče, jer je to porodični praznik. Pre večere domaćica bi obavezno okadila trpezu. Tada se pripremaju naročita jela, kiseo kupus, djuveč, kupusnik, orasnice, pečenke i slatko od bele tikve recelj. Tu su i pasulj, riba, suvo voće, orasi, med. Za Badnje veče se kod nas mesi i česnica, kultni kolač od pšeničnog brašna i u njega se stavlja novac. Za vreme večere svako čeljade odlomi po parče česnice, a ko nadje paru, taj će, veruje se, biti srećan cele godine. Domaćice znajući obično gde se para nalazi gledale su uvek da ona zapadne nekom od dece. Specifičnost našeg kraja je da se česnica sprema na Badnji dan i jede na Badnje veče, dok se u drugim oblastima naše zemlje česnica priprema za Božić. U doljevačkom kraju za Badnje veče obavezno se mesi još jedan kolač koji nalikuje slavskom. 
Domaćica ga pravi tako što najpre od testa pravi krst na kolaču. Na četvrtinu kolača stavlja testo koje simbolizuje sve ukućane i doda jednog preko broja, kako bi u kući bilo napretka i prinove. Na drugom delu kolača od testa se prave životinje koje domaćinstvo ima, zatim na trećem delu kuće i pomoćne zgrade, ali i kapija i zmija ispred nje, kako dušmani ne bi tokom godine posećivali kuću, verovalo se. Na poslednjem delu kolača simbolično se prikazuje napredak u ratarstvu. Domaćica zatim od ostatka testa za sve žene kući pravi korpice, a za mušku čeljad takozvane papučice. 
Ovaj običaj razlikuje se od mesta do mesta, te tako u pojedinim delovima Dobriča domaćice na samu česnicu stavljaju delove testa koji nalikuju domaćinstvu i svemu što ono ima. Inače, sva hrana koja se spremala oko Božića imala je svoju simboliku. U pojedinim doljevačkim selima nekada se jeo žuti šećer protiv groznice, nišador protiv gušobolje, orasi i beli luk protiv čini i madjija, verovalo se. Neizostavni deo običaja je i mlado žito koje se je sejalo samo za tu namenu oko Svetog Nikole.
Posle večere domaćin i domaćica su od delova badnjaka pravili male krstiće koje su motali crvenim koncem, unakrsno i kitili grančicom bosiljka.
Na Božić i domaćica i domaćin ustaju rano. Domaćin bi po jedan, veče pre toga napravljen krstić, ostavljao na vratima kuće i štale, kokošinjca ili u pčelinjaku. Išao je i u vinograd i voćnjak gde su se takodje ostavljali krstići od badnjaka. Za tu priliku domaćica je ranom zorom pravila poseban hlepčić koji se zvao bačva. U vinograd se nosila i kuvana rakija, vino i pečenica, a u selu Čečina u opštini Doljevac i danas se pravi ržnjak-pržnjak, poseban hlepčić, koji nošenjem od kuće u polje treba simbolično da odnese i sve loše iz tog domaćinstva.
Na Božic položajnik, što obično bude neko dete, mete grančicom badnjaka kuću u koju ode i džara vatru želeći domaćinstvu onoliko plodnosti koliko iz vatre vrca varnica. Položajnik je lice koje bi prvo ušlo u kuću na božićno jutro i smatrao se božanskim gostom. Kad položajnik naidje posipa se žitom, izuva mu se obuća, ogrće se kožuhom, a nakon što prodžara vatru seda na pod, da bi kokoši nosile jaja. On donosi sreću i plodnost, te se zato vodilo računa da položajnik bude neko mlad, zdrav i snažan. Zato bi ga domaćica nečim častila. Za Božić se ni deca nisu smela tući.
Poseban deo božićne trpeze je i pečenica, najčešće prase koje se ritualno ubijalo na Tucindan, 5.januara, a jelo za Božić, nakon 40 dana posta. Pečenica se još zove božura ili pekna. To prase mnogo ranije se biralo i gojilo za Božić i kod nas se zvalo božićar.
Zaboravljen običaj koji je nekada davno u našem kraju bio deo tradicije i česta slika oko božićnih praznika su koleda. Koleda su bila najpoznatiji ovdašnji zimski obred, deo običajnih radnji oko Božića do Bogojavljenja i Poklada, tokom intervala od 12 takozvanih nekrštenih dana, na početku svake nove godine.
Koledarske povorke bile su sačinjene od maskiranih učesnika, muške čeljadi, u različitim ulogama. Obučeni u rite, sa životinjskim maskama na glavi, kozjim rogovima, zvonima oko struka i na nogama, ogrnuti životinjskom kožom okrenutom naopačke, sa drvenim sabljama i mačugama, ranom zorom koledari su kretali u ophod sela, od kuće do kuće. Jedan od koledara zvao se dedica, drugi je bio prerušen u ženu, koju su nazivali snaška, seka, mlada ili baba i smatrala se glavnim akterom obreda. Koledari su imali i konjovoca, gajdaša, pevače. Cilj obreda je bilo teranje nečastivih sila iz domaćinstva i podsticanje napretka na svim poljima, a kasnije su imali pretežno zabavni karakter.
Koledjari kako su ih ovde kod nas zvali, išli su u ophod sela počevši nedelju dana pre Božića i tako cele nedelje, koja se zato i zvala koledarska. U koleda su išli dečaci, koji su znali da poju (pevaju) koleda. Obično ih je vodio neko stariji, ko je nosio bisage, za poklone. Od darova su dobijali ono što se u ovdašnjim seljačkim kućama, tokom zime, moglo naći od hrane. To je mogla biti vešaljka (komad sušenog mesa) ili pasulj (gra), orasi. Običaj je ovde kod nas počeo nestajati negde izmedju dva svetska rata, intenzivnije posle II svetskog rata, kada su neki novi trendovi počeli da potiskuju one stare.
O božićnim praznicima se praštaju uvrede i ljudi se mire medju sobom, zato ima on još jednu posebnu simboliku. Tada vlada „mir Božji“. Otuda i božićni pozdrav: „Mir Božji, Hristos se rodi“!
J.Kozomara
