Iza svake borbe za slobodu stajale su i žene koje su svojim delovanjem, hrabrošću i požrtvovanjem dale nemerljiv doprinos. Njihove priče su inspirativne i izazivaju divljenje, ali su često ostajale skrivene ili nedovoljno istaknute u kolektivnom sećanju.
Nekada su heroji rata bili tihi i nevidljivi, a njihova hrabrost ostajala je zakopana zajedno s njima. Manda Vukić, rođena Vukadin, jedna je od tih zaboravljenih heroina, čija je hrabrost ostala u senci, skrivena od očiju javnosti. Ipak, njena priča o junaštvu ne sme biti zaboravljena.
Manda Vukić, žena čiji je doprinos u borbi za slobodu neizbrisiv, počiva na groblju u Čečini, opština Doljevac, podsećajući nas na važnost sećanja na one čije su žrtve i podvizi često zanemareni. Kroz ovu priču, želimo da oživimo sećanje na Mandino junaštvo i da istaknemo značaj njenog doprinosa u borbi za slobodu i da je postavimo tamo gde zaslužuje – među heroje i junake rata, koji su svojim životima platili cenu slobode.
Priču o ratnim podvizima Mande rođene Vukadin, koja je u selu Čečina, kada se udala za Nikolu Vukića bila poznata pod nadimkom Dalmatinka, započinje njena ćerka Vera Stojković iz Čečine.
- Moja majka Manda Vukadin rođena je 20.aprila 1920. godine u Kninu. Pridružila se partizanima kada je otpočeo II Svetski rat. Tu je bio jedan vojni magacin na periferiji Knina, mesto zvano Vrbnik, na nekih 100, 150 m od njene kuće i pošto je bila u kontaktu sa vojskom i nosila obaveštenja, jedan od oficira dao joj je ključeve i rekao da pozove svoje sugrađane i podeli namirnice, jer vojska mora da se povuče- kaže Vera Stojković iz Čečine.
Ona je otvorila magacin i podelila gas, sapune, hranu, so i vojnu garderobu… da ustaše ne bi došle i odnele.
Ona je za vreme rata radila u dućanu i kod pravoslavnog sveštenika u tom mestu i na taj način je dolazila do informacija i prenosila ih.
- Za vreme rata radila je kao „ilegalka“. Pošto je radila i u kući pravoslavnog sveštenika, pomagala oko čuvanja dece, sveštenik je bio na strani partizana i preko nje dostavljao informacije gde je trebalo. Imali su razvijenu mrežu i sve je u početku dobro funkcionisalo. Međutim, jednog dana su došli neprijatelji u selo i ko je radio za partizane su hapsili- nastavlja priču ćerka Vera.
O njenom junaštvu govori u prilog i činjenica da je najbolju prijateljicu koja je radila sa njom na strani partizana spustila u bunar kako je ne bi uhapsili.
- Ona je prijateljicu spustila na konopac u bunar i ona se podvukla do zida, oni su otvarali, ali je nisu našli. Bunari u tom mestu nisu nalik našima, to su bili bunari za sakupljanje kišnice, veliki poput ove sobe, sa malim ulazom, a imale su i gvozdene stepenice do polovine bunara. Ta njena prijateljica se spasila, živela je kasnije u Beogradu, ali je u ratu ostala bez ruke- kaže Vera.
Tu sreću da pobegne nije imala Manda Vukadin, bila je uhapšena i odvedena u zarobljeništvo.
- Moju majku su uhapsili i odveli u neku kuću koji je bio poput nekog zatvora za mučenje, logora. Bila je tučena i mučena, kako mi je govorila. Pokupili su njih dvadesetak iz sela, što muških, što ženskih, odveli ih blizu škole u drač, a mi ovde kažemo čalija, i oni su tu stajali u koloni, ali je bila hrabra da pita tog čoveka , stražara, „Možemo li mi da bežimo?“. On joj je odgovorio da je on u ovoj četi prisilno, vi bežite, ali ja moram da pucam, ako ja ne pucam ubiće oni mene. Onda je ona rekla, ako je tako ne idemo nigde, ne bežimo- nastavlja priču ćerka Vera.
Iz okoline Knina odvezli su ih u mesto Kosovo, to je malo mesto u Hrvatskoj u blizini manastira Krka, i tu je počela tortura.
- Dobijala je batine tri puta dnevno, kako mi je pričala, oni koji bi priznali uveče bi ih izveli kraj jame, udarili velikim maljem po glavi i ubili. Ona nije htela ništa da prizna, ćutala je, a kako mi je pričala bila je 20 dana u tom logoru tučena i mučena. Ona je videla da svakako ubijaju zarobljenike, pa je u tim teškim momentima pomislila da će biti mrtva i ovako i onako i zato ništa nije govorila. Na kraju su je zatvorili u podrum sa muškarcima. Ona je meni pričala i govorila ovako: „Svi krv povraćaju, jauču, grče se u bolu, ma niko ne vidi da sam ja žensko, niti ja vidim da su onu muškarci! Ja samo vidim da smo mi paćenici“- sa setom i tugom u očima prenosi priču njena ćerka Vera.
To mesto je 20 kilometara ka Splitu, bili su zatvoreni u jednoj kući u podrumu, ta kuća je postojala dok su Vera i njena sestra Olga bile male ona ih je vodila i pokazivala mesto gde je bila zatvarana i mučena.
- Tog jutra moja baba je došla do te kuće, čula je kako nekog batinaju i počela da zapomaže: „Ajme meni dal to moju Mandu tuku?“ stražar joj je rekao da beži jer ako je vide ubiće je. Moja baba se vratila pešice do popa Mirka za koga je moja majka radila i počela da ga moli da spasi Mandu i preklinjala ga da to što pre uradi jer će da je ubiju. On je upregao konja u kola, u taljige, i otišao do tog mesta. Našao je tog komandanta koji se zvao Dako Senić, i rekao mu da je ona poštena devojka, da su joj umrle dve sestre, a brat poginuo, i da ona nije kriva za šta je optužuju, da je nju neko oklevetao i garantovao za nju životom i mantijom koju nosi- kaže Vera.
Pravoslavni sveštenik Mirko je potpisao i garantovao za Mandu i oni su je pustili. Jedva je hodala, umotao je u neko ćebe i dovezao na taljige njenoj kući.
- Moja majka je bila sva modra od batina, nije bilo zdravog mesta na telu. Moj pokojni deda je zaklao odmah dva jagnjeta, koje je odrao, namazali su moju majku rakijom i umotali u sirove jagnjeće kože, kako bi izvukli sve te podlive i crne modrice. Tako je provela 24 sata, a zatim su je roditelji odveli u bolnicu.
Ona je bila mnogo pretučena i bolnici joj je lekar rekao da ona ne bi trebala da se udaje i ima decu, jer ne garantuje za njen život kako će proći u trudnoći i na porođaju, posle ovih povreda.
Provela je 6 meseci u bolnici.
- Kada se vratila iz bolnice okupila se sva familija ispred kuće da je vidi, međutim tu njenim mukama nije bio kraj jer je upravo počelo bombardovanje Kinina i okoline od strane Italijana. Kako je ona bila tu u selu odleti geler i pogodi je oko ključne kosti. Iako je opet završila u bolnici po drugi put, ona je i dalje bila aktivna i na svaki način pronalazila različite kanale da dostavi vesti i obaveštenja našoj vojsci- priča priču Vera o životu svoje majke.
Manda Vukić i suprug Nikola
Dodaje, da je svog supruga vodnika Nikolu Vukića iz Čečine upoznala u tim ratnim okolnostima i da je 1947.godine iz Knina došla da svije porodično gnezdo na jugu Srbije.
- Moj otac se priključio partizanima. Zajedno sa bratom Vladimirom otišli su do Beograda, moj otac je bio raspoređen da krene put Knina, a stric je bio na Sremskom frontu, gde je u borbi izgubio oko i ruku. Otac je na prostoru Knina bio od 1943. do 1947.god gde je i upoznao moju majku. Oni su 1947. došli u selo Čečina, očevo rodno mesto, i majka je i pored upozorenja lekara rodila nas dve, mene i moju sestru Olgu- kaže sa ponosom Vera.
Kako ističe u priči o svojoj majci ona je ostvarila pravo na boračku penziju, ali njen život se završio dan pre nego što je primila rešenje 5.janura 1970.godine i sahranjena je na lokalnom groblju.
Vera Stojković ističe da je veoma ponosna na svoju majku jer je naučila i usadila u njih najbolje vrline koje čovek treba da poseduje, da u životu treba biti pošten, iskren, hrabar, neustrašiv, da u najtežim trenucima trebamo da sakupimo snagu i istrajemo.
- Veoma sam ponosna na moju majku i želim da se priča o njoj čuje, da se naši meštani sete Dalmatinke, jer su je tako zvali u Čečini, a i Nada. Znate, ovde je ime Manda bilo jako čudno, pa su je žene iz sela zvale Nada, a ako bi hteo bliže da objasniš onda kažeš Dalmatinka. Njoj to nije smetalo, sa ponosom je nosila rodni kraj u srcu i rupu na telu od gelera. Kada sam posetila posle njene smrti rodni kraj moje majke, došle su njene ratne drugarice koje su mi pričale o njenoj hrabrosti i snalažljivosti, o njenom velikom srcu i nadljudskoj snazi u zarobljeništvu da ne oda ratne drugove i položaje. Jako sam ponosna na nju- kaže Vera.
Da su priče njene majke Mande Dalmatinke i reči o ratu ostale duboko urezane u sećanje Vere Stojković iz Čečine govori u prilog i činjenica da je i Vera bila zahvaćena vihorom rata u Sarajevu 1992.godine i upravo je hrabrost koju je nasledila od majke bila presudna da danas razgovara sa nama, odnosno da ostane pribrana u tim zlim vremenima i nađe način da pobegne i spasi ne samo svoj, već i život dece i supruga.
Manda Vukić je ostavila trajni trag svojim delima, inspirišući nas da se setimo i cenimo sve one koji su svojim hrabrim delima doprineli ostvarenju slobode.
Kroz ovu priču, želeli smo da Mandinu hrabrost ponovo oživimo i trajno ostavimo trag o delima ova hrabre žene.
M.Jovanović
Foto: Privatna arhiva – Vera Stojković
