Najvoljeniji je i najpopularniji pesnik za decu u Srbiji. Ne postoji dete koje ne zna, bar jednu njegovu pesmu. Mnoge, stihovi iz pesama „Vuče, Vuče bubo lenja“, „Išli smo u Afriku“, „Deca su ukras sveta“, „Miš je dobio grip“, podsećaju na one divne, bezbrižne dane detinjstva, iako su već uveliko odrasli. Nije ništa manje popularan ni kod sadašnjih klinaca. Svoj talenat uspešno je ugradio i u mnogobrojne radio i TV emisije, od kojih su svakako “Fazoni i fore” najpopularniji. Više od devedeset knjiga, krasi njegovo stvaralaštvo, a zanimljive rime i dalje neumorno niže, iako se možda neki pitaju postoji li išta, što već nije utkano u njegove pesme? Ljubivoje Ršumović bio je gost Javne biblioteke u Doljevcu povodom obeležavanje godišnjice rada ove kulturne ustanove, a dao je i intervju za radio Koprijan.S obzirom na to da se o njemu mnogo toga zna, potrudili smo se da, izmedju ostalog, porazgovaramo o onim temama koje možda široj čitalačkoj publici nisu toliko poznate.
Lep povod imamo za ovo okupljanje. Javna biblioteka u Doljevcu slavi 48. godišnjicu postojanja. Imamo li u ovo današnje savremeno doba vremena za kulturne aktivnosti i duhovnu nadgradnju?
Sudeći po publici koja se danas ovde nalazi, odgovor je potvrdan. Nadam se da će biblioteka i nadalje biti kultno okupljalište pamentnih, radoznalih, a naročito mladih ljudi. Gledajući svu ovu dečicu koja su danas, sa velikom pažnjom, pratila ove naše fazone, zaključujem da nema bojazni za njihovu budućnost.
Smatraju Vas najvoljenijim i najpopularnijim pesnikom za decu? Osećate li se i Vi tako i da li je razlog to što ste oduvek, kako ste i sami više puta isticali, tretirali decu kao odrasle ljude?
Ja sam davno usvojio tu misalo Džona Loka, da “što pre počneš dete da posmatraš kao čoveka, pre će čovek i postati”, samo sam je urimovao. Podržavam to mišljenje, jer znam da je zaista tako. Radim sa decom celog života, pa je ta uzajmanja ljubav za mene neka vrsta nomalnog stanja. Izjednačavam sebe za učiteljima i nastavnicima, jer kroz moje stvaralaštvo takodje edukujem decu. Ne znam da li je poznato, ali nekada sam i ja hteo da budem učitelj.
Upravo sam to htela da Vas pitam. Želeli ste da budete učitelj, ali se to ipak nije desilo. Da li je pisanje za decu samo malo drugačiji način da se njima posvetite?
Naravno. Deca to osećaju, znate. Kada imate poštovanja prema njima, poverenje u njih, oni to prepoznaju i onda vam uzvraćaju na isti način. Tako da ta vrsta uzajamne saradnje i dovodi do prijateljstava medju nama, ali i do velikog uspeha u mom stvaralaštvu. Zato vrlo često savetujem roditelje da budu pre svega prijatelji svojoj deci.
Pišete, kako i sami kažete za “ljude u deci i decu u ljudima”. Da li je to razlog što Vas vole i mladi i oni malo stariji?
Tako se nekako pokazalo. Recimo moju knjigu “Još nam samo ale fale” više su kupovali odrasli za sebe, nego deca. A knjigu “Zov tetreba” više su kupovala deca, iako je bila namenjena starijima, jer tamo ima nekih bezobraznih pesama, a deca vole bezobrazluk. Tako da kad sve to analiziram ispada nekako da ja pišem sam za sebe, jer sve ono što se dopadne detetu u meni, to je to.
Najpoznatiji ste kao pesnik. Manje je poznato, medjutim, da ste se bavili novinarstvom, bili ste karatista, šahista. Sve ste to zajedno, a šta ponajviše? Možda baš ono prvo?
Po pisanju, zato što je to moja najveća fascinacija i najranija ljubav.
Koliko ste ukupno knjiga napisali? Prema nekim podacima do kojih sam došla oko devedeset, ali taj broj oscilira od izvora do izvora.
Otprilike toliko. Sada je već taj broj narastao na 92 knjige.
Jednom prilikom sam pročitala da ste rekli kako Vas je u detinjstvu otac savetovao da se ne ističete previše, jer “ko štrči skrate ga za glavu”. Moje pitanje u vezi toga je kako ste uspeli da ostanete sa glavom na ramenima, a toliko se ističete?
Bilo je vremena kada se i to dešavalo. Naročito dok sam radio na televiziji, mnogi su me novinari uzimali na zub. Zato sam ih ja opevao u jednoj pesmici, koja otprilike glasi ovako: “Slavnim su me učinile siležije sedme sile. Sad mi malu decu prave, sve pod firmom cena slave”.
Kompetentni ste da odgovorite na pitanje kojim se u poslednje vreme svi bave. Koliko su se današnja deca promenila u vreme savremenih tehnologija i ubrzanog načina života?
Tu priču ste vi novinari izmisli i naduvali. Deca su deca, ista ranije, kao i danas, radoznala i uporna. Njih nagoni na to teraju. Tako da u tom naporu da otrkivaju svet oko sebe kroz igru, kao božanski imperativ, oni u stvari upoznaju stvarni život, doživljavaju razne živote situacije, osećaju slast pobede i gorčinu poraza. Pa, kada se sa takvim situacijama kasnije susretnu u životu lakše ih podnose. Zato, nemojte deci prekidati igru. Pa čak i kada Vam dete kaže da nešto neće ili ne može, nemojte mu to uzimati za zlo. To iz njega govori taj božanski mperativ, koji u deci radi bez njihovog znanja.
Šta mislite o peticiji koja se ovih dana potpisuje, a koja je podelila javnost u regionu, u kojoj se kaže da su srpski, hrvatski, crnogorski i bošnjački jedan jezik, policentričnog tipa?
Mi se u mnogim stvarima ugledamo na zapad, pogotovu Ameriku i zadrti smo u tome. I Amerikanci govore engleskim jezikom, doduše malo modifikovanim, prilagodjenim, ali ipak engleskim. Naučno je dokazano da je srpki jezik najstariji od svih napred pomenutih, ali kada se govori o tim stvarima, nekako imam utisak, da nas ta naša komšijska zadrtost sprečava da tome pridjemo objektivno. Moje mišljenje je da svako treba da odlučuje o svom jeziku i naziva ga kako želi, tako da mene uopšte ne zanimaju drugi jezici i druge zemlje. Ja brinem o našem jeziku.
Koliko mi Srbi brinemo o svom maternjem jeziku?
E, to sam pitanje čekao. Uzeste mi, kao ono naš narod kaže “reč iz usta”. Mene mnogo više od toga kako koji narod na Balkanu svoj jezik zove, interesuje naš, srpski jezik. Mi bi trebalo da gledamo svoja posla, da sprečimo da nam država bude zatrpana engleskim, i to onim pokvarenim engleskim jezikom. Trebalo bi mnogo više da obratimo pažnju na naš maternji jezik, da negujemo ćirilicu i da ne potpadamo pod uticaj ovih pomodnih trendova, po ugledu na onu žabu koja je videla konje koji se potkivaju, pa i ona digla nogu.
J.K.
