Fatimu Vašid iz Avganistana sa dvoje dece život je silom prilika doveo u Doljevac. Naša zemlja je za nju, kao i za hiljade drugih njenih zemljaka, trebalo da bude samo usputna stanica, ali sudbina ponekad ume veoma surovo da se poigra sa ljudima, što se ovoj nesrećnoj ženi i desilo. Bez obzira na to kraj njene priče i pored svih nevolja, koje su je na putu od domovine do Srbije snašle, ipak ne mora biti tužan, jer se ona i dalje nada da će uspeti da se uz pomoć rodjaka, koji je čekaju u Irskoj, snadje i nastavi koliko je to posle svega moguće, normalan život. Fatima je pristala da svoju životnu priču podeli sa slušaocima radio Koprijana.
Ona i njeni sinovi Salim(8) i Ahman(5), napustili su rodni Kabul u Avganistanu zbog katastrofalnog stanja u zemlji, ali i iz ličnih razloga. S obzirom na to da se tragična sudbina zemlje nažalost poklopila sa njihovom ličnom, nije im preostalo ništa drugo nego da pokušaju da svoj život nastave na nekom drugom mestu. Na ovako dug i neizvestan put niko ne bi krenuo da ga ne goni velika muka, a upravo to nateralo je ovu porodicu da krene u svet.
–U Avganistanu je veoma loša situacija, ima velikih problema u zemlji, ali ja sam imala i problema sa familijom mog supruga. Zato sam odlučila da odem odatle, započinje svoju životnu priču za radio Koprijan Fatima.
Kao i stotine hiljada pre njih, dovde su stigli preko Makedonije i Grčke, uz mnogo muka na toj izbegličkoj ruti, a onda je njihov put kroz Srbiju prekinut tragedijom koja se dogodila na auto-putu u blizini Niša prošle godine, jer se vozilo koje je prevozilo veliki broj migranata iz Avganistana, Sirije i Iraka prevrnulo, što je za posledicu imalo više poginulih i povredjenih osoba. Fatimina majka, koja je krenula na put sa svojom ćerkom i unucima je nažalost poginula. Da zlo bude veće, Fatima je tom prilikom zadobila teške povrede zbog kojih je ostala invalid, ali su deca na svu sreću prošla samo sa lakšim povredama, pa su sada i pored ove tragične priče zdravi mališani. –U jednom trenutku izgubila sam mnogo toga. Izgubila sam majku i izgubila sam noge, priča ova nesrećna žena.
Fatima je posle toga ostala sama sa malom decom u zemlji u kojoj je prvi put, medju ljudima koje ne poznaje i čiji jezik ne govori. Ali, morala je da smogne snage da nastavi dalje. Iako su doživeli tragediju, koja će ostaviti trajne ožiljke na njihovoj duši, to ipak nije uticalo na njihove snove o nekom boljem životu.
Bez obzira na to što se sada nalaze u Domu za odrasla i invalidna lica u Doljevcu, gde imaju osnovne uslove za život i medicinsku negu, planiraju da, kada se za to steknu uslovi, svoj put nastave dalje. Fatima ima rodjeke u Zapadnoj Evropi, te nastoji da se nekako domogne Irske gde živi njen ujak.
–Ovde se dobro brinu o nama, ali Dom nije pogodan za život dece i zato ne planiram da ostanemo ovde. Imam ujaka i još neke rodjake u Irskoj, pa želim da nekako stignem do njih. Oni bi mi pomogli da se tamo snadjem, jer je jedan od rodjaka je advokat.
Ova porodica je nažalost dokaz da čak i kada užase rata ostavite iza sebe, tu nije kraj mnogim tragičnim životnim pričama i tu se ne završavaju mnoge lične drame. Slike saobraćajne nesreće koju su doživeli i dalje jasno žive u njihovom sećanju, pa je Fatima na naše pitanje šta im ovde nedostaje i postoji li nešto što joj treba, odgovorila da joj nedostaje nešto što joj niko sada ne može dati. – Nedostaju mi moje noge. Jako mi je teško zbog toga, a još teže mi je što i deca zbog toga pate. Moj mladji sin stalno plače i kaže mi kako bi voleo da se igram sa njim kao nekada, ali zna da ne mogu.
Deca, kao i svi njihovi vršnjaci bilo gde drugde u svetu, sanjaju uobičajene dečačke snove i sklapaju nova poznanstva ovde. Bez obzira na jezičku barijeru, jer jedva po koju našu reč znaju da kažu, svoje izbegličke dane prekraćuju igrom sa ovdašnjim mališanima koja su ih rado prihvatila. Iako su daleko od kuće, medju nepoznatim ljudima ovde se kaže Fatima nisu osetili nepoželjno. Što i ne čudi, jer mi mnogo bolje no drugi znamo šta znači rat, kako je kad ostanete bez doma ili bez članova porodice.
J. Kozomara
