Virus korone poremetio je živote ljudi cele planete, a mnogi od njih u trenutku izbijanja epidemije i zatvaranja granica našli su se u tudjoj zemlji, bez mogućnosti da se vrate kući i sa velikim strahom šta će sa njima biti.
U dalekoj Indiji, u mestu Sunkudakatte, blizu Bengalora, u pogrešno vreme našao se jedan momak iz našeg kraja, Aleksandar Denić (25) iz Draškovca. Tamo je od novembra meseca, a iako je želeo još marta da se vrati kući to nije mogao, a ne može ni sada. Naša ambasada nije organizovala letove iz Indije, jedina mogućnost mu je bila evakuacionim avionima drugih zemalja, ali po paprenoj ceni za kartu od oko 1000 evra, koje on nije imao, s tim da je mogućnost otkazivanja letova bila vrlo verovatna, a povratak novca nemoguć.
Radio Koprijan je stupio u kontakt sa ovim našim zemljakom u dalekom svetu.
–U Indiju sam došao da radim, ali i da bih izbegao zimu. Bavim se entertejnmentom, taj posao mi je omogućio da dosta putujem. Već par godina unazad radim kao klovn, ulični performer, a vremenom sam širio program i dobijao ozbiljnije angažmane. Radio sam na mnogim festivalima, a prošlog leta sam krenuo najpre u Oman, gde sam na karnevalu radio mesec dana, a zatim me je put odveo u Indiju. Ovde sam radio božićni i novogodišnji program, proslave, svadbe. Ali, početkom marta sve je, zbog korone, stalo, priča za Radio Koprijan Aca Hipik.
U Indiji je živeo na jednoj farmi, na obodu džungle, gde se nalazi i sada sa Kristianom al-Droubijem iz Novog Sada. Tri meseca, nakon što je svima naredjen karantin, nije smeo da napušta farmu, ali kao srećnu okolnost u celoj priči vidi to što je farma velika, pa mu karantin nije tako teško pao, kao što bi to bio slučaj da je ostao negde u gradu.- Karantin je važio za sve. Izgledalo je baš neverovatno da grad od 15 miliona stanovnika može da stane. Ali ispostavilo se da može. Sa meštanima je bilo jako teško, jer su sujeverni i misle da je beli čovek doneo virus. Čuli smo priče da je dosta stranaca izbačeno iz smeštaja, nisu ih primali ni u hotele, a najopasnije je bilo ostati negde napolju, jer stranci nigde nisu bili poželjni. Vlasnici farme na kojoj se nalazim ipak su bili iznad tih predrasuda, te su nam izašli u susret. Ne naplaćuju nam smeštaj, samo struju i gas i donose nam hranu. Inače, vlasnik farme se bavi humanitarnim radom, dostavlja pakete pomoći ugroženima.
Medjutim, ističe, život na takvom mestu nije ni malo lak, jer su svuda okolo opasne životinje. – Leopardi odnose pse, ima gomile insekata i gmizavaca, kobre, škorpije su svuda naokolo. Ali pošto sam prirodnjak, lakše sam se prilagodio načinu života ovde. Hodam bos, više se i ne obazirem šta gmiže unaokolo, zasadio sam baštu, napravio kućicu na drvetu od bambusa i palminog lišća, malu spoljnu kuhinju, furunu za hleb… Sve to iz čiste dosade i da bih skrenuo misli sa cele ove situacije. Struje više nema, nego što je ima, a jedina voda koju imamo je kišnica.
Kada se stanje sa koronom malo smirilo, Aleksandar je opet intenzivnije počeo da razmatra mogućnost za povratak kući. –Gledamo kada će se otvoriti granice, kada kreću letovi, razmatrali smo i brodove i vozove buseve i stopiranje. Letova je nekih i bilo, ali su bili svi jako rizični i skupi. Ja nisam imao preko 1000 € da dam za let koji lako može biti otkazan. Korona je prekinula svaki posao, ja već 5 meseci ništa nisam zaradio. Novac koji sam imao polako je odlazio, skoro sam morao i da pozajmljujem da bih imao za hranu. Što se karte tiče nadao sam se možda nekoj pomoći, i da će cene pasti. I to se i dešava. Kako sam saznao neki letovi kreću u drugoj polovini jula, cene nisu suludo visoke kao pre, deluje kao da je sve relativno sigurno. Medjutim, ja više nemam para, na rezervi sam i moraću da pozajmljujem opet. Evo ovim putem bih zamolio ljude za pomoć, došlo je vreme da se vratim kući. Indije mi je preko glave.
Iako je, kako kaže, u kontaktu sa konzulom naše zemlje, ambasada mu, sem pristupa proverenim informacijama, ne može drugačije pomoći –Imamo i grupu na Watsapp-u u kojoj su svi koji su zaglavljeni u Indiji i konzul. Tu razmenjujemo informacije. Ambasada sama ne može da uradi mnogo, oni nam samo mogu dati neke informacije i to je to. A za sve više od toga nadležno je Ministarstvo spoljnih poslova od kog nismo dobili nikakav odgovor, a kamoli pomoć.
Najviše mu, kako ističe na kraju razgovora, nedostaju prijatelji, porodica, a od hrane burek. Iz daleke Indije pozdravlja svoje zemljake i nada se skorom završetku ove nepredvidjene avanture i povratku kući.
J.Kozomara
Foto: Fb Aca Hipik
