Ivana Dimić autorka romana „Arzamas“, ovogodišnja dobitnica NIN-ove književne nagrade, široj čitalačkoj publici iz ovog kraja predstavila se na književnoj večeri održanoj u niškoj Narodnoj biblioteci Stevan Sremac, u petak 10. februara. Inače, dodela NIN-ove nagrade za roman godine izaziva veliku pažnju književne javnosti svake godine u ovo vreme, i navodi nas da se okrenemo pravim vrednostima – dobroj knjizi, kao svojevrsnom begu od svakodnevnog bombardovanja manje kvalitetnim sadržajima. „Izolujte se knjigom“ savet je Ivane Dimić ovogodišnje laureatkinje.
„Arzamas“, roman koji je poneo titulu najboljeg za prošlu godinu donosi, priču o odnosu majke i ćerke. Majke koja, suočena sa staračkim bolestima i gubitkom pamćenja, demencijom polako gubi predstavu o životu oko sebe, i ćerke koja u bezuspešnom pokušaju da povrati ono što se ne da vratiti, prolazi kroz, najteži perod u životu. Ispletena kao drama i priča, kako autorka sama kaže „formira krst sudbine koji se mora nositi do samog kraja“. Istovremeno stvarna i magična, kako piše na stranicama ove knjige, suprotstavlja se smrti velikom ljubavlju i opisuje misli, nadanja i strahovanja , duševne uspone i padove i unutrašnju borbu protiv sebe same, ali i borbu sa usudom sa kojim se glavna junakinja uhvatila u koštac. Dramaturški kratke i koncizne rečenice, karakteristične za njenu osnovnu vokaciju dramaturga, odlikuju i ovaj roman, mada je moram primetiti nedostajalo malo dublje opisati odnos dva tako bliska bića, kao i unutrašnju patnju zbog unapred izgubljene bitke. S druge strane kako ističe spisateljica: „Da li će vam se neki roman, pa i ovaj dopasti ili ne, zavisi u velikoj meri od toga jeste li na stranicama knjige našli deo sebe, jeste li se prepoznali ili ne. Ukoliko jeste, knjiga će vas jako dirnuti.“
Komičan i apsurdan u isti mah, roman nosi veliki deo autobiografskog, jer kako Ivana Dimić kaže: „Nemoguće je napisati dobru priču, ukoliko vas se lično ne tiče. Svaki pisac, pa i ja, samo na osnovu svojih iskustava i osećanja može verno oslikati bilo koji životni trenutak. Takodje, i ovde je, kao uostalom i u životu važno te tragične trenutke prošarati komičnim momentima, kao vidom odbrane od nepodnošljive tuge. Time zauzimate stav prema životu i smrti, a upravo od odnosa prema smrti, zavisi kvalitet vašeg života“.
Naslov romana je intrigantan i enigmatičan. „Arzamas“ je mesto užasa, ali i mesto susreta suprotnosti, poput sreće i smrti, što znači da oslikava i nagoveštava sadržaj. Preuzet je iz jedne priče o Tolstojevom životu, ali je ujedno i grad u Rusiji u kojem je pod staljinističkim režimom veliki broj naučnika radio na pravljenju atomske bombe.
Iako i sama ističe da su se njene knjige, do sada, „šunjale“ više no što su se nametale, proglašenjem „Arzamas“-a za roman 2016. godine to se i te kako promenilo, jer je neminovno skrenula pažnju javnosti na sebe i svoj rad. I pored toga ona i dalje u prvi plan ističe medijsku pompu vezanu za NIN-ovu dodelu, kao dobrog načina da se pažnja javnosti konačno usmeri ka pravim, ali zapostavljenim oblicima kulturnog stvaralaštva i samim tim još jednom potvrdjuje veliku skromnost i nenametljiovst kojoj, je kako sama kaže, namerno sklona. Iz prostog razloga što se i kod nas prati vladajući tred da se estradizuje i vulgarizuje gotovo sve, pa čak i nešto tako posebno kao što je kvalitetno štivo, a još tragičnije je to što se „umetnost razara iznutra“.
