„Ovdašnji seljak obično rodi sina, pa ide u rat da pogine. Kad sin poodraste, dolazi novi, njegov rat, u koji sada ide on.“ Ovako piše o Topličkom ustanku jedan od najznačajnijh hroničara tog dogadjaja, prvi doktor pravnih nauka iz Jablanice Milivoje Perović i tako na najslikovitiji i na žalost najtačniji način počinje priču o srpskom seljaku iz ovih krajeva i njegovoj vekovnoj borbi da sačuva ono što je na našim prostorima oduvek bilo najteže sačuvati – slobodu. Ta 1917. godina bila je naročito teška za srpski živalj na jugu zemlje pod bugarskom okupacijom, a kada je stigao proglas o regrutovanju srpskih mladića za neprijateljsku vojsku, narodu je prekipelo. Buknuo je Toplički ustanak.
„Dolinom ovih naših reka prolazili su odvajkada karavanski drumovi, trgovci i vojske. I požari,“ nastavlja Perović svoju sagu o velikom stradanju srpskog naroda na ovim prostorima tokom Prvog svetskog rata. Jer, koliko god da je u mirnodopsko vreme značajno biti na raskrsnici svih puteva, toliko je to opasno u vreme ratova. A doljevački kraj nalazi se baš na takvom mestu. Kroz Kurvingradski (Korvingradski) tesnac, gde se spajaju Niška i Leskovačka kotlina, gde prolaze najznačajnije putne i železničke saobraćajnice i protiču čak tri reke, prolazili su mnogi narodi. Ali, prolazile su i vojske i ostavljale pustoš. No, smatraju istoričari, ni jedna ne beše tako okrutna kao ona bugarska.
Upravo u tom Korvingradskom tesnacu, koji se nalazio na centralnom pravcu borbi Prokuplje-Niš, vodila se jedna od najznačajnijih bitaka Topličkog ustanka, po najpoznatijem hroničaru ovog dogadjaja Milivoju Peroviću, možda i presudna, jer je odlučila o daljem toku ovog ustanka, koji je zahvatio oblasti Toplice, Jablanice, Jastrepca i istočnih i srednjih predela Kopaonika, u periodu od sredine febuara do sredine marta 1917. godine.
Prvih dana borbi oko Niša, u jeku Topličkog ustanka na ovom području situacija je, kažu hroničari, bila povoljna za ustanike. Medjutim, i jedna i druga strana počinju da koncentrišu trupe, svesne značaja ovog područja i ishoda bitke za dalji tok borbi. Iz Niša kreće bugarska vojska sa tri čete i dva topla. Saznavši to iz Prokuplja žuri glavnina ustaničke vojske, a iz Zaplanja stižu i priključuju se ustanicima novi odredi. “Prema iskazu Koste Pećanca, jednog od glavnih vodja ovog ustaničkog pokreta, pored Koste Vojinovića, pod njegovom komandom, kod sela Aleksandrovca više Morave, razvija se 18. februara po starom kalendaru borba u kojoj je neprijatelj bio poražen i nateran da odstupi prema Nišu. Sutradan, 19.februara Bugari više ne pokušavaju napade od Niša. Ali jaka artiljerijska paljba sa položaja na brdu Bubanj i mesta gde se danas nalazi KPZ neprekidno tih dana tuku kose koje se od Prokuplja spuštaju prema Moravi, posednute od ustanika, kao i položaj Kurvingrad u tesnacu Morave, kod Doljevca. Topovi tuku teren oko mostova na Moravi, železnički i drumski ispod Kurvingrada i drumski kod Mramora, s namerom da ometu njihovo miniranje. Bez obzira na veliku tehničku nadmoć neprijateljske vojske jedno odeljenje ustanika upada u Niš, stiže čak do Crvenog krsta i zauzima ga. To je ujedno bila najdalja tačka do koje su ustanici uspeli da dodju. U tim trenucima Bugari u panici počinju da evakuišu grad. „
U Topličkom ustanku aktivno je učestvovalo i ovdašnje stanovništvo, te je jedan odred formiran i u našem kraju pod nazivom Pukovačka četa, koja je sa velikim nestrpljenjem, želela da se uključi u borbe i pruži otpor bugarskim okupacionim snagama, o čemu govori i podatak da su Kosti Pećancu 11.februara (24.02) 1917.godine, poslali poruku koja je glasila:“Sve spremno – čekamo dalja naredjenja. Možemo i prugu da rušimo“.
Prema naredjenjima Koste Pećanca Pukovačka i Brestovačka četa imale su zadatak da drže “ u opsadi put i izveštavaju o kretanjima neprijatelja, naročito u vozovima. “
Ostala je zapamćena i u narodnu se godinama prepričavala upravo jedna diverzantska akcija ustanika iz Pukovačke čete koji su minirali železničku prugu i preturili jedan bugarski voz kod sela Kočana, bez obzira no to što su Bugari upravo s ciljem sprečavanja ovakvih diverzantskih akcija obezbedjivali svaki bugaraski voz na relaciji Skoplje-Beograd sa jednim podoficirom i deset vojnika.
Na kraju, Niš nije zauzet, jer nije ni napadan.
Naime, Pećanac izdaje naredjenje sledeće sadržine: “19.02.(svi datumi su po starom kalendaru) naredio sam da se ustanička odeljenja prebace na levu obalu Morave da se tu drže, ali da se dalje ne napada.” Ni vojnim stratezima, ni analitičarima nije najjasnije zašto su donete odluke koje su usledile, mada je Pećanac svoje poteze opravdavao time što je grad branila teška artljerija, pa je strahovao da bi gubici bili veliki. Zato već sutradan odlazi za Kuršumliju, a njegov primer sledi i Kosta Vojinović, što mnogi smatraju nevojničkim potezima, jer je, po mišljenu Milivoja Perovića, to bila najveća bitka na najvažnijem delu fronta za vreme Topličkog ustanka. Ne može se sa sugurnošću utvrditi zašto je tako odlučeno, ali se može pretpostaviti. Naime, ovakvi potezi su donekle bili logični, jer je grad možda bilo moguće osvojiti, ali gotovo nemoguće zadržati, zbog nedostatka i ljudstva i oružja.
Ipak, takav ishod je osokolio neprijatelja koji kreće u ofanzivu i na žalost uspešno gušenje ustanka, jedinog te vrste koji je buknuo na okupiranoj teritoriji, doduše prema mišljenju mogih u nevreme, jer je odmazda nad stanovništvom koje se drznulo da se pobuni bila strašna.
Medjutim, napaćena duša srpskog seljaka nije više mogla da izdrži i do ustanka je moralo doći. Toplički ustanak podigao je sam narod. Zato nije ni čudo kaže Perović „što su u ovim krajevima živeli ljudi večiti pečalbari, fatalisti, ćutljivi i tvrdi da podnesu sve, pa i kad treba da umru, umru bez glaska. Mnoge je kule ovaj narod podizao i na njima se borio za svoju slobodu, kule od kamena, zemlje i brvana ili od svojih glava“.
(Kraj prvog dela)
J.Kozomara
