Kraj marta 1999. godine i dalje je u svesti našeg naroda jasna asocijacija na samo jedan dogadjaj, početak bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije. Sirene za vazdušnu opasnost tog 24.marta pre 24 godine potvrdile su da NATO bombardovanje postaje realnost i da se ostvaruju strepnje koje su morile gotovo svakog stanovnika naše zemlje te ratne godine.
Tokom dva i po meseca, bombardovani su vojni ciljevi, kasarne, postrojenja, ali i civilni objekti – bolnice, fabrike, mostovi, pruge, ostala infrastruktura, medijske kuće i predajnici, skladišta energenata. Za 78 dana pod bombama bilo je oko 2.500 stradalih, mada njihov tačan broj nikada nije precizno utvrdjen, kao i 25.000 uništenih objekata, 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruge, a lansirano je 1.300 krstarećih raketa i 37.000 kasetnih bombi.
Nije bilo poštedjeno ni stanovništvo ni teritorija opštine Doljevac. Šest žrtava i to pet vojnika i policajaca koji su dali živote braneći svoj narod na Kosovu i jedna civilna žrtva rata u Orljanu krvavi su skor tih ratnih dana za doljevački kraj, od pre dvadeset dve godine. Poginuli su policajci Dragan Stamenković iz Čečine i Branislav Menković iz Doljevca, kao i vojnici Dragan Živković iz Pukovca, Jordan Stojanović iz Čapljinca, kao i pripadnik vojske iz Orljana Goran Milošević. U ataru sela Orljana od zalutalog projektila poginula je meštanka tog sela Jagoda Mladenović.
Nisu nas zaobišle ni bombe. Projektili su pogodili stovarište naftne kompanije Beopetrol (sada Lukoil) u Doljevcu. Doljevački pogon ovog preduzeća gadjan je 27.maja 1999. godine sa čeitri projektila. Četiri radnika obezbedjenja su se tada nalazila u preduzeću. Iako su u trenutku kada je prva bomba, a onda i naredne dve, pale u krug preduzeća na nadzemne rezervoare za gorivo i auto punjač, bili u neposrednoj blizini gadjanih objekata, uz veliku prisebnost i mnogo sreće uspeli su da se spasu i pobegnu ka Šainovcu.
Godišnjica ovog dogadjaja u opštini Doljevac ni ove godine, kao ni nekoliko godina unazad se ne obeležava organizovano.
J.K.
