U sred selo oro igra,
najnakraj pelivanče
i do njega nazlik Stojna.
Pade Stojne svilno pero.
Sunulo se pelivanče,
sunulo se da ga uzne.
Cvilnu Stojanka kao zmija:
-Bre ovamte, devet brata
i dvanajes bratančiki,
da vatite ludo mlado!
Ni ga bite, ni mučite,
No ga dajte men u ruke,
Men u ruke – njemu muke.
Sama ću mu muke dadem:
Zatvoriću u sobicu,
U sobicu bez vodicu,
Bez vodicu i bez lebac. (Lirska narodna pesma doljevačkog kraja)
Srpsko narodno kolo najrašireniji je i najživlji oblik srpskog kulturnog nasledja. U kolu se svi igrači osećaju jednako i što je jako bitno kao deo jedne zajednice, kojoj, svako na svoj način, daju svoj doprinos. Kao takvo simbol je kolektivnog duha naroda, okupljenosti oko istog, uzvišenog cilja, koji u kolu čuvaju, ali i odraz savršenstva i pobede života nad smrću, neprekidni tok života tj.stalno ciklično kretanje prirode.
Sunce kao izvor svetlosti i života stari Sloveni, prema nekim tvrdnjama, nazivali su kolo i njemu su posvetili i svoje prve obredne plesove, dajući mu tako magijski značaj. Mi južnjaci kolo zovemo još i oro, što je termin zastupljen i u oblasti Crne Gore i Makedonije, a imamo i manje poznat, skoro već zaboravljen lokalizam za kolo, trupanje, u značenju igranje i lupkanje nogama, poskakivanje.
Iako smo mnoge folklorne elemente iz naše prošlosti nažalost zaboravili, kolo, kao moćno sredstvo izražavanja osećanja, je i dalje tu, sa nama i oko nas, uvek i svuda.
A zašto je to tako pitali smo umetničkog direktora Kulturno-umetničkog društva „Abrašević“ iz Niša, društva koje ima tradiciju dugu preko veka, Zorana Potića, jednog od najvećih stručnjaka iz ove oblasti u našem kraju.
– Kolo je opstalo zbog zajedništva, sasvim je drugi osećaj igrača koji igraju u kolu. Naša igra koja je stvorila kolo i držanje za ruke i ujednačeno igranje, ujednačeno kretanje je u stvari znak zajedništva, topline, nečega što vezuje sve nas, porodicu, prijatelje, komšije koji sa nama dele neku našu radost.
Ovu igru doveli smo gotovo do savršenstva, a o njenoj raznolikosti satima se može govoriti. Imamo i otvoreno i zatvoreno kolo, lese, prave, kose ili dijagonalne, zatim krugove, kružiće, četvorke, kao i nadigavanja, koja su u lesama vrlo atraktivna…….
Srbija je jedna od kulturno najraznovrsnijih zemalja Evrope, sa uticajima i orijenta i zapadne kulture pa zato ne čudi što različiti krajevi Srbije mogu da se pohvale nekim kulturološkim posebnostima, svojstvenim samo njima. Srpski folklor je veoma raznolik po pitanju ritma, koraka, načina igre, muzike, ali i po pitanju narodnih nošnji.
A šta je specifično, šta karakteriše kola sa juga i jugoistoka zemlje. Po čemu su ona posebna po Vašem mišljenju?
–Po mnogo čemu su posebna. Nije velika razlika šta se slavi i čemu se radujemo, isti su potrebe, razlozi za zajedničko veselje, medjutim na različit način ih doživljavamo. Ljudi juga su topliji, emotivniji, dinamičniji,temperamentniji, pa su nam takve su i igre. Imamo igre i kretanja toliko karakteristična, po ritmovima naročito. Naše igre SU čvršće, mi bi folklorci rekli rekli igra se celim stopalom, punom nogom, ti neparni ritmovi su dinamični, komplikovani u smislu kretanja, poskoka, trokoraka, treptaja u igri, nose neku svoju lepotu nešto je karakteristično za naš kraj i jug i istok. Istok malo drugačije, jer je mešano stanovništvo, koje je zajedničkim životom stvaralo tu igru, to je miks koji opet nosi neku svoju lepotu.
Naše igre su odraz i našeg karaktera?
-Naravno, kako da ne.
Kada bismo pomenuli neke igre iz našeg kraja koje biste izdvojili, stavili u prvi plan?
-Ima ih preko nekoliko. Ima ih dosta, meni lično sva lepa. Igre iz naših krajeva su prelepe. Od Niša prema Leskovcu, Pirotu, takve igre sa neparnim ritmovima koje i karakterišu narav ljudi koji tu žive i sa uživanjem ih gledate. Svi vrlo rado zaigraju Bugarku, 7/8 igru, koja nosi celo telo i odigrava se uz neki izbačaj koji je karakterističan za naše podneblje. Onda čačak, ima ih u svim delovima Srbije, on se igra u 10 taktova, ima svoj obrazac kretanja i svuda se slično igra, uz dogradnju. Svaki čačak nosi obeležje svoj etnološkog podneblja. Jeste definicija 3,2,1 jeste u 10 taktova, ali svako podneblje ima neku svoju karakteristiku. U Leskovcu je krupan čakak, kao u Pomoravlju, ali imamo i sitan čačak koji je karakterističan baš za Leskovac. E sada, nadogradnja nekad unazadjuje tu igru, a nekad unapredjuje. Unazadjuje kada se beži od karakteristike i stila igranja odredjenog etnološkog podneblja, a ako se ostane u stilu, a korak lepo okiti i nadogradi onda je to lepo i ljudi to vole. I vlasinka i katanka i šestorak su igre koje naš narod voli, sve su lepe.
Kolo: KATANKA
Pored već pomenutih tu je i sijaset drugih kola koja vredi pomenuti, kao što su dvotanka, šestorka, čiča Glišino, pešačko, poreklom iz Bele Palanke. Pa da ne zaboravimo i zaplanjski čačak, kolenike vreteno, zavrzlama, jednostranka iz niškog kraja, trojanac, polomka, džibdžibarka, kukunješ, devla, sitnica, obrtaljka iz sokobanjske oblasti, a tek šta je sve nastalu u Svrljigu sa okolinom i to ne samo rumenka, već i sitnica, dunda, drdavka, levka, laskavac, davorike dajke, pa tek Vranje, pa Leskovac, i tako dalje i tako dalje…….A svaka oblast ljubomorno čuva i neguje svoje specifične igre.
Svrljižani kažu da rumenka može da bude samo svrljiška. Evo izjava nekih Svrljižana.-Za nas ne postoji drugo kolo sem Rumenke svrljiške, čuvene, kaže jedan od njih.-Rumenka je jedna jedinstvena. Zato se tako i zove, svrljiška i ne može da bude nikako drugačije, dodaje drugi.
Slažete li se s tim?
-Po igri da. Složio bih se sa Svrljižanima. Ja sam proveo dosta vremena na tom terenu i zaista ako, primera radi, gledate rumenku igranu na primer u Novom Sadu i rumenku u Svrljgu to su dve različite igre. Svaka igra nosi nešto svoje, nosi i temperament ljudi koji je igraju. Najbolje igramo igre iz kraja iz koga smo.
Kolo: SVRLJIŠKA RUMENKA
Rekli ste da ima puno divnih kola iz ovog dela naše zemlje, ali mnoga od njih se retko ili uopšte više ne igraju. Zaboravljamo ih, a ne bi trebalo.
-Čuvanje izvornih autohtonih igara sada je spalo na kulturno-umetnička društva. Nemamo institucije na državnom nivou za čuvanje tog dobra i KUD-ovi su ti koji pokušavaju da to sačuvaju. Nemamo više ljude na terenu, koji odu i pitaju neku baku kako se nekada igrala jednostranka.
Da li izumiru i kola uz pesmu?
–Uz odredjeni obred ide i odredjena pesma uz koju se i igralo. To je bilo neko kazivanje kroz stihove, sada toga sve manje ima. Mislim da bi trebalo da povedemo računa i o tim zapisima, šta se, kada i kao pevalo u narodu. Trebalo bi da održavamo i okrugle stolove ili putem ovakvih emisija da dopremo do ljudi u zajednici.
Kolo je iz pesme i nastalo, a onda se osamostalilo, razvilo i zaživelo u narodu kao poseban način izvodjenja, kaže za emisiju „Štrapke“ prof.dr Dimitrije Golemović, etnomuzikolog. –Najstarija pratnja, odnosno osnova je bila pesma. Vremenom se priključio instrument, a dalja faza razvoja je njihova kombinacija naizmenično instrument-pesma, pa su onda u jednom trenutku pevači prestali da pevaju, a svirač se osamostalio, postao je vremenom samostalni entitet. Često nazivi igara to dokazuju. Na primer „Oj tata, tata“ ili „Molila sam moju nanu“ ili „Zvarzlama“. U rečima se čuje recimo „Molila sam moju nanu da zaigra zavrzlamu“, što pokazuje da je instrumentalna muzika proizašla iz pevanja. I jedan moj seljak mi kaže da su najbolja kola ona koja imaju pesmu, jer nikad ne možeš da zaboraviš melodiju, ako se setiš reči koje uz nju idu.
KOLO:ZAVRZLAMA
KRAJ PRVOG DELA
Autor emisije: Jelena Kozomara
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Sagovornici: umetnički direktor KUD-a Abrašević iz Niša Zoran Potić, prof. dr Dimitrije Golemović, etnomuzikolog, Beograd
Recitator: Dimitrije Stević
Projekat „Štrapke“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne odražavaju nužno stavove i mišljenja organa koji je dodelo sredstva.
https://soundcloud.com/radiokoprijan/emisija-strapke-usred-selo-oro-igra-2-deo-o-juznjackom-kolu
