Bitka za karaulu Košare, sada već kultni dogadjaj tokom rata 1999. godine, postala je simbol požrtvovanosti i istrajnosti naših vojnika koji su, iako brojčano i tehnički podredjeni udruženim snagama OVK, Albanske armije, NATO snaga i raznih plaćenika, odbranili jugoslovensko-albansku granicu. Prva asocijacija na te ratne dane na obroncima Prokletija, u rejonu karaule Košare, su gotovo golobradi mladići, vojnici-graničari iz 53.graničnog bataljona, starosti od 18 do 22 godine, koji su bili prva linija odbrane u pokušaju neprijateljske vojske da, na taj krvavi Veliki petak 9.aprila, izvrši kopnenu invaziju na SR Jugoslaviju. U tom pokušaju nisu uspeli.
Svega preko stotinak mladića VJ, spram 1 500 neprijateljskih vojnika uz razarajuće, neprestano bombardovanje iz vazduha, branilo je državnu granicu do dolaska pojačanja dva dana kasnije.
Karaula Košare inače, napravljena je na mestu krajnje nepovoljnom za borbu, ali odličnom za pokazivanje superiornosti tadašnje SFRJ, jer se dobro vidi iz Albanije, što je i bila namera njenih graditelja. Upravo iz tog razloga naša vojska je odstupila sa te pozicije i utvrdila položaj nekoliko stotina metara dalje, na strateški mnogo povoljnijem mestu i tu ostala do kraja rata, čvrsto držeći liniju odbrane, koja ni u jednom trenutku nije bila probijena. Tako da iako je OVK zauzela objekat karaule, nije ostvarila svoj osnovni cilj, da probije našu odbranu i dublje prodre na Kosovo i Metohiju, uprkos tome što je na vrhuncu borbi Vojska Jugoslavije imala izmedju 1.200 i 1.500 vojnika, a agresor pet do šest hiljada ljudi, uz svakodnevnu podršku NATO aviona. Saznanje naših vojnika da ukoliko padne linija fronta u rejonu karaule Košare, kreću mnogo ozbiljniji sukobi sa OVK i NATO, sa neizvesnim krajem, držala je moral na visokom nivou sve vreme. Naša vojska je često išla u napade po ledenoj kiši, mrazu, magli i snegu i branila svaki položaj.
Rat je jednog od aktera odbrane Košara zatekao na redovnom služenju vojnog roka u 125. motorizovanoj brigadi, kojom je komandovao pukovnik Živanović, u lakom artiljerijsko-raketnom divizonu, kao punioca na pragi-protivavionskom topu. Srdjan Veselinović iz Niša tada vojnik na redovnom služenju vojnog roka, na Košarama je bio u više navrata, ukupno oko mesec dana, i to u vreme kada su se na ovom položaju vodile najkrvavije borbe. Njegova 125.motorizovana brigada na Košare stiže kao pojačanje 53. graničnom bataljnu. Sa svega 23 godine bio je jedan od najstarijih vojnika. Iz rata se na sreću vratio nepovredjen iako je tokom tih ratnih dešavanja jednom prilikom završio u protivničkom rovu, prošao kroz minsko polje, učestvovao u bici koja je trajala čak 14 časova i kako kaže jedne noći sa grupom saboraca plakao, ne zbog borbi i stalnog mirisa smrti koji je tih dana neprekidno lebdeo u vazduhu, nego zbog gotovo sibirske hladnoće na obroncima Prokletija i to u sred maja meseca. –Kada smo mi iz 125. motorizovane brigade, kao i 63.padobranska i 72. specijalna brigada, stigli u rejon karaule Košare zatekli smo scene kao iz SF filmova, bukvanlo sprženu zemlju. Sve je bilo uništeno stalnim udarima višecevnih raketnih bacača i bombardovanjem NATO agresora. Utvrdili smo položaj, a naši inženjerci su minirali jedan deo te odbrambene linije, započinje svoje podsećanje na te ratne dane Veselinović.
I danas su upečatljive slike poginulih, kao i ranjenih. – U prvom naletu aprila meseca, dok nismo utvrdili položaj bilo je mnogo poginulih. Kasnije se broj žrtva smanjivao, a poslednjih dana borbi nismo imali žrtava. Ranjenih je, s druge strane, nažalost, bilo mnogo. Iz mog voda, na sreću niko nije bio ranjen, a iz čete, kojom je na Košarama komandovao poručnik Kuzmanović, je bilo povredjenih vojnika, ali preživeli su. Bez obzira na brojčanu i tehničku superiornost protivničke strane, ni u jednom trenutku nismo imali dilemu, znali smo da moramo granicu braniti do kraja. Upravo u to vreme počelo je medju vojnicima da se prenosi ono čuveno :“Nema nazad, nazad je Srbija!” Kasnije smo čuli da je, ta sada već kultna rečenica, potekla od generala Delića.
Iz tih ratnih dana zauvek mu je, kaže ostalo u sećanju kao da se juče desilo, nekoliko dogadjaja. –Ne može se zaboraviti bitka tokom tog maja meseca koja je trajala 14 sati neprekidno. Isto tako i danas kada se sretnemo, mi branioci Košara, redovno se podsetimo, kako mi to kažemo „onog jutra“. Tog jutra smrzli smo se do koske. I sada osećam taj vetar koji probija sve. Bilo je toliko hladno da smo plakali od hladnoće, a ne zbog svega drugog što nas je zadesilo. Da ne pominjem da se mnogo puta spavalo na otvorenom, priča dalje naš sagovornik. –Takodje, jednom prilikom kada smo ja i još jedan vojnik posle paklene sedmice na Košarama sišli do druge linije da zatražimo smenu, zatekli smo komandanta s punom kutijom palačinki. “Nema smene, ali evo palačinki. I izdržite!”, bile su njegove reči. I izdržali smo.
Pored svih ratnih nedaća niko od vojnika koji su tih dana branili rejon karaule Košare ne može, a da se i danas ne strese zbog gotovo sibirskih vremenskih uslova, što je otežavalo ionako teško stanje. – Onome ko to nije osetio teško da može da se objasni da smo u ovom periodu godine promrzi i da smo trajno navukli reumu. Na Košare smo krenuli u majcama i naočarima za sunce. Tamo smo obukli kompletnu zimsku uniformu. Na sebe smo od odeće stavili sve što smo mogli i našli. Tako da mi je potpuno jasno zašto je ta planina dobila ime Prokletije. Magle ima svake večeri i ona traje do zore, a vetar je nesnosan na tih oko 2 200 metara nadmorske visine.
A tamo gde magla nije obična magla, kiša nije obična kiša, a vetar nije običan vetar, nije bilo teško samo jedno. Nije bilo teško izgubiti se, tim pre jer su se rovovi protivničkih strana nalazili vrlo blizu, te nisu bili retki slučajevi da su vojnici jedne strane završavali u rovovima one druge. To se dogodilio i našem sagovorniku. –Sredinom maja, kada smo opet došli da zauzmemo položaj i zamenimo predhodnu smenu, ja sam po naredjenju krenuo ka svojoj poziciji u rovu. Medjutim, pod takvim vremenskim uslovima, to nije bilo ni malo lako. U tom traganju počeo sam da silazim nizbrdo i konačno ugledao rovove. Medjutim, nigdne mojih saboraca. To me je zbunilo, te sam se okrenuo i ugledao moje drugove koji su mi uspaničeno mahali i pozivali me da sve vratim. Zbunjeno sam se okrenuo i vratio nazad, da bih, onoga što sam uradio, postao svestan tek kada su me upitali da li znam da sam, ne samo završio u neprijateljskom rovu, već i prošao kroz minsko polje. Imao sam neverovatnu sreću. Ni dlaka s glave nije mi falila. Ali moralo je tako, jer su naši i njihovi rovovi bili vrlo često na minimalnim udaljenostima. Bukvalno smo se sve vreme gledali sa male razdaljine, jer da bismo održavali liniju odbrane morali smo da im se približimo, a i oni su u pokušajima da tu liniju probiju morali da nam budu blizu, ističe Veselinović.
Još jedna ratna priča koja se i daje prepričava je dosetka jednog rezerviste u pokušaju da doskoči protivničkoj strani, s obzirom na stalne pokušaje da se prisluškuju radio veze. – Naravno da mi je ta legendarna priča poznata, mada se nije odigrala u mojoj grupi. Naime, naša vojska je angažovala dvojicu vojnika Roma, koji su komunicirali na svom maternjem jeziku navodeći naše rekate. Druga strana nikako nije mogla da razume o kom jeziku je reč, tako da je neko vreme naša komunikacija bila zaštićena. Inače, meni kao istoričaru poznate su slične priče. Naime, na tu ideju se došlo na osnovu sličnog dogadjaja iz II svetskog rata, kada su Amerikanci komunicirali na jeziku Apača, a slična priča zabeležena je i u Izraelsko-arapskom ratu, kada su dva izraelska vojnika, komunicirala na srpkom jeziku, jer su vukli korene iz našeg kraja.
Pripadnici 125.motorizovane brigade odlikovani su ukazom tadašnjeg predsednika države Ordenom narodnog heroja za junačka dela u odbrani zemlje. – I to nažalost samo formalno. Nismo dobili orden, čak ni povelju, pa ni zahvalnicu. Albanska spomenica mog pradede stoji na zidu naše kuće i njome se ponosimo, zato bih voleo da na tom zidu stoji i moje odlikovanje, kako bi se moja deca i jednog dana i njihova deca, na isti način ponosila mojim doprinosom u odbrani zemlje.
Medjutim, iako se herojima sa Košara danas odaje počast, oni nisu u državi i društvu dobili tretman koji zaslužuju. I ne samo oni, nego veterani poslednjeg rata uopšte. Mnogi od njih žive u bedi i nemaju posao bez obzira na doprinos koji su dali u odbrani zemlje. –Smatram da se ova država nikada nije na pravi način odužila ljudima koji su je branili i verovatno nikada neće. I ja sam morao da se obratim samom vrhu države kada sam tražio posao, jer sam godinama bio na birou, sa troje dece, sa zvanjem magistra i Ordenom narodnog heroja. Takodje, naša država jedina u regionu nije regulisala status svojih veterana iz poslednjeg rata, a jedina smo vojska koja je bila neporažena. Da nije bilo te vojske, ne samo u ovom poslednjem ratu, nego u mnogima pre njega, ne bi bilo ove države. Ali, znate da se obično kaže da se ljudi sete Boga i vojnika samo u slučaju rata. Bez obzira na to i danas sigurno ne bih odbio da branim ovu zemlju, mada se iskreno nadam da se to neće desiti više nikad i da moja deca neće morati da prolaze kroz ono kroz šta je prolazio njihov otac. Tim pre jer sam ja četvrta generacija iz moje porodice koja je uzimala pušku u ruke. Moj stric je bio ratnik, moj deda koji je ubijen 1943. godine od strane Bugara, takodje, moj pradeda je bio Solunac i nosilac je Albanske spomenice koju je potpisao Šturm lično, kao i kralj Aleksandar Karadjordjević, a čukundeda mi je stradao u Topličkom ustanku.
Danas, kao istoričar, Veselinović kaže da se nikako ne može složiti sa pojedinim tumačenjima ovih dogadjaja, koji srpsku javnost opet optužuju za razvijanje kosovnog mita.- Činjenica je da OVK, Albanska armija, NATO, kao i mnogobrojni plaćenici medju kojima je bilo i mudžahedina nisu uspeli u pokušaju proboja naše linije odbrane, ulaska u Junik, zatim u Metohiju, neke verzije poznatog Dana D. Kopnene invazije na Srbiju nije bilo, jer je naša vojska to sprečila. Tako da ako se pobeda meri ratnim uspesima, Šiptari u toj nameri nisu uspeli i pobede, koju oni kao slave svakog 9.aprila na Košarama, nema. Budimo realni, na Košarama, Paštriku i drugim bitnim pozicijama naša vojska se nije obrukala, iako je bila tehnički i brojčano podredjena, zaključuje Veselinović.
Zbog svega toga je karaula Košare postala simbol požrtvovanosti naše vojske i taj status zadržala do danas, tim pre jer je prema zvaničnim podacima 108 vojnika SR Jugoslavije upravo na tom mestu dalo život za odbranu zemlje i naroda i to 18 oficira i podoficira, 50 redovnih vojnika, 13 rezervista i 24 dobrovoljca. Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije, na osnovu Kumanovskog sporazuma, povukla sa Košara i celog Kosova, iako nije bila poražena.
Tekst: J.Kozomara
Naslovna fotografija-privatna arhiva- 125.mtbr. u Juniku posle smene sa Košara, Srdjan Veselinović prvi s desna
