Kobna vest o zločinima bugarske vojske nad stanovništvom u jugoistočnoj Srbiji posle Topličkog ustanka 1917.godine, stigla je i na Solunski front, do boraca poreklom iz ovih ovih krajeva, jablaničana, zaplanjaca i topličana, kojih je bilo najviše u čuvenom Gvozdenom puku. To im je ulilo neustrašivu snagu u borbi protiv neprijatelja, pre svega Bugara i nagnalo na velika junaštva. Mnogi od njih u želji da osvete pobijene porodice, zapaljena i opljačkana imanja, dobrovoljno su se javljali za najteže zadatke i neustrašivo išli iz borbe u borbu. Zato i ne čudi što je Gvozdeni puk kod Bugara izazivao nevidjeni strah, ne retko ih primoravajući na panično povlačenje, uz povike: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!“ Medju osvetnicima je bio i poznati trubač Topličkog gvozdenog puka Rustem Sejdić iz Bojnika, deda proslavljenog trubača Fejata Sejdića. Ovo je priča o još jednoj romskoj trubi, koja je srpskoj vojsci, u najtežim trenucima Prvog svetskog rata, podizala moral i vodila ih do pobede.
Mimo znanja komande Rustem Sejdić i još nekoliko njegovih saboraca, medju kojima je bio i čuveni borac Ilija Pop Tone Ilić i poznati hajduk Vuksan Strugoputić tmurne jesenje noći 1917. godine, po velikoj kiši i jakoj grmljavini, upadaju u bugarske rovove i vrše uspešnu diverziju. Pri svetlosti munja i uz zvuke grmljavine ovi hrabri borci najpre seku bodljikavu žicu i neopaženo stižu do prvih neprijateljskih redova. Dok su bombaši ubacivali bombe u bugarske rovove izazivajući paniku, Rustem trubom svira komandu za odstupanje bugarske vojske, dok naše vojnike poziva na juriš. Samo šačica Bugara je preživela i pobegla iz rovova, niz strmo brdo, prema komandi i logoru.
Nakon ovog uspešno izvedenog prevrata, srpska vojska je ovladala bugarskim položajima i zaposela strateški važnu obližnju uzvišicu, dok se bugarska vojska, u panici, povukla u zaledjinu. Čuvši za ovo junaštvo, položaje srpske vojske obišli su prestolonaslednik Aleksandar Karadjordjević i francuski komandant savezničkih snaga Franše d’ Epere, a hrabri borci, medju kojima je bio i Rustem Sejdić, odlikovani su Karadjordjevom zvezdom.
Ovo nije bio prvi junački podvig trubača Rustema. Naime, i u odlučujućim trenucima bitke na Kajmakčalanu, u noći izmedju 29. i 30. septembra 1916. godine, Rustem Sejdić je samoinicijativno svirajući, u najkritičnijem trenutku borbe, juriš za srpsku vojsku podigao moral umornih srpskih vojnika, koji su u nesalomivom naletu porazili Bugare, priseća se u razgovoru za radio Koprijan, Nebojša Sejdić, čukununuk ovog hrabrog trubača.
Naime, potvrdjuje i literatura, pre svih istoričar Dobrosav Turović, u knjizi „Junaci Gvozdenog puka“, tri puta je te noći čuvena bugarska Rilska divizija jurišala i tri puta isterivala našu vojsku iz rovova. U odsudnim trenucima bitke, kada je izgledalo da se ona neće povoljno završiti za savezničke snage, oglasila se truba Rustema Sejdića koja je pozivala na juriš. Učesnici bitke svedočili su kasnije da je zvuk te trube na njih magično delovao i osokolio ih da jurišaju, iznova i iznova, do pobede. Jurišali su i uspeli. Nakon što je zauzet neprijateljski položaj, postalo je jasno zašto je neprijatelj kao nikad ranije tako besno nasrtao. U bugarskom taboru pronadjena su burad puna ruma.
U prvim trenucima nakon bitke nikom nije bilo jasno po čijem je naredjenju izdata komandu za juriš, te se Rustem, romski trubač Gvozdenog puka, našao pred komandantom Dimitrijem Milićem, na saslušanju. „ Kada sam video, gospodine komandante, kako će naša slavna vojska da propadne, samovlasno sam zasvirao juriš, pa makar me sada streljali“, bilo je sve što je Rustem rekao. Nije streljan. Naprotiv. I za ovaj domišljati podvig Sejdić je odlikovan.
Inače, legendarna Rustemova truba, koja se, prilikom sviranja drži jednom rukom, što je razlikuje od klasične trube i danas se nalazi u porodičnom domu Sejdića u Bojniku, dok je na žalost vremenom izguljen njegov orden, kao i Albanska spomenica.
Truba je bila i ostala zaštitni znak ove porodice. Čak šest generacija Sejdića sviralo je ili i dalje svira trubu, a Fejat je svakako najpoznatiji. Sada stopama svojih predaka ide, šesti u tom nizu, Nebojša, Fejatov unuk, a Rustemov čukununuk. Talenat za muziku, iako ima samo šest godina, kako kaže Nebojša za radio Koprijan, ima i njegov sin.
J.Kozomara
