Doljevačka opština iznedrila je veliki broj ljudi koji su svojim radom doprineli njenom razvoju ili dali svoj doprinos nauci, kulturi, umetnosti, sportu. Mnogi od njih postali su poznati i mnogo dalje od lokalne sredine iz koje su potekli, dok je druge vreme bacilo u zaborav. Ova naša rubrika nastala je s namerom da sve nas podseti na značajne ljude iz našeg kraja i tako ih sačuva od zaborava, ali im time oda i počast za doprinos koji su dali ne samo lokalnoj zajednici, nego društvu uopšte.
Magistar tehničkih nauka Vladimir Marjanović, rodom iz sela Kočana u opštini Doljevac, u ovoj rubrici se našao pre svega zbog doprinosa svom rodnom mestu. Ljudi iz ovog kraja, koji je pretežno seoska sredina i kao takva uvek na marginama društva, kako je nedavno rekao prof. dr Boško Prokić, vrlo često žele da život nastave negde drugde, pa mnogi kada jednom odu više se ne vrate i ne sete sela ili ga se čak i stide. Ova oblast je medjutim imala sreću da je bilo mnogo više onih ljudi koji i kad iz sela odu, stalno su mislima u njemu i svojim radom žele da doprinesu sredini iz koje su potekli. Vladimir Marjanović je jedan od njih.
Rodjen je 16.avgusta 1947.godine. Školovanje je započeo u svom rodnom Kočanu, a kasnije nastavio u Nišu, gde se porodica preselila 1959.godine. Iako je želja njegovih roditelja bila da završi Ekonomsku školu on se posvetio tehnici, pa je nakon srednje Tehničke škole, nastavio studije na Gradjevinskom fakultetu. Odrastao je i školovao se, kako i sam kaže, u veoma teškim uslovima. U to vreme nosio je polovnu odeću, a cipele je mogao samo da sanja. Bez obzira na to ostao je rešen u nameri da se obrazuje, pa uskoro dobija i stipendiju Mašinske industrije i što je u to vreme bila retkost, odlazi u inostranstvo, u tadašnju Čehoslovačku, na praksu. Kao stipendista Mašinske industrije diplomirao je 1973. godine i odmah dobio zaposlenje. Poslovnu karijeru potom nastavlja u Paraćinu, a istovremeno završava postdiplomske studije na niškom Gradjevinskom fakultetu i 1998. godine stiče zvanje magistra tehničkih nauka. Sada je penzioner i sa porodicom živi u Beogradu.
Iako već godinama ne živi u rodnom kraju, Vladimir Marjanović ne zaboravlja svoje korene. U ranijem periodu već je svojim zalaganjem, a uz podršku ovdašnjih prijatelja, dopremio i montirao montažni most preko Puste reke, kako bi poljoprivrednicima iz Kočana koji obradjuju svoje njive s druge strane reke, za nekoliko kilometara skratio put do parcela.
No to nije sve. U narednom periodu planira realizaciju još jednog značajnog projekta za unapredjenje života zajednice iz koje je potekao. –Naime, pošto je zgrada kočanske škole stara bezmalo sto godina, postala je neuslovna za savremene potrebe i normalno odvijanje nastave, pa sam ja sa još nekim zainteresovanim ljudima napravio projekat za rekonstrukciju školske zgrade. Mi smo inače, uz podršku Ministarstva prosvete, već uredjivali ovaj prostor. Naime, zbog problema sa grejanjem tokom zimskog perioda, spustili smo plafone za jedan metar, sa četiri na tri metra visine, što je omogućilo lakše i brže zagrevanje učionica. Tako su istovremeno stvoreni uslovi da se sada u potkrovlju dograde 4 nove učionice ili kabineta za izvođenje nastave. Naime, planirano je da se krov koji je već dotrajao, zameni, a da se istovremeno, jer ima tehničkih mogućnosti, dograde još četiri prostorije, te bi tako bio dupliran prostor ovog školskog objekta. Takodje, paralelno sa tim napravili smo i projekat za izgradnju fiskulturne sale u dvorištu škole, jer kočanski osnovci nemaju mogućnosti za rekreaciju, naročito u zimskom periodu. Predvidjeno je da fiskulturna sala bude dimenzija 12 sa 30 metara, odnosno 360 kvadrata, kaže Marjanović. Zahtev sa kompletnom dokumentacijom već je predat resornom ministarstvu i očekujem, uzimajući u obzir realne potrebe djaka u Kočanu, da ćemo naići na podršku nadležnih.
Ovoj ideji, s obzirom na to da je u penziji, sada, dodaje, ima vremena da se posveti, a to smatra i svojom obavezom prema porodici i precima, jer je mišljenja da je svaki čovek došao na ovaj svet da bi stvarao, kao što su drugi stvarali za njega. – Jednostavno to je moj doprinos kraju iz kog sam potekao, pa svoje znanje želim da iskoristim da ga unapredim.
Da mu je rodni kraj, gde god išao, uvek bio u mislima, svedoči i podatak da je nakon višedecenijskog istraživanja, objavio knjigu “Monografija porodice Marjanović”, koja je nedavno imala svoju promociju, gde drugde nego Kočanu i to u zgradi škole u kojoj se Vladimir, kako sam ističe, opismenio.
Ovo štivo značajno je za ovaj kraj jer pored istorijata svoje porodice, Marjanović, u knjizi govori i o drugim zanimljivim, možda pomalo i zaboravljenim temama vezanim i za istoriju i običaje sela, ali i jezik, karakteristični dijalekt naše oblasti koji takodje, kao i mnogi običaji, nestaje. -Ideja o pisanju ovakve knjige rodila se još šezdesetih godina prošlog veka, prilikom g mog boravka u selu, kod dede. Deda Djordje bio je živa legenda sela i umeo je vrlo živopisno da pripoveda i precizno opisuje mnoge zanimljive detalje iz svog života. Vodjen znatiželjom počeo sam da beležim njegova kazivanja i tako sam krenuo da prikupljam podatke za monografiju, koja je nedavno ugledala svetlost dana, kaže autor Vladimir Marjanović.
Posao prikupljanja i sredjivanja gradje za knjigu trajala je, dodaje, godinama, s obzirom na to da je pisanih tragova bio vrlo malo.-To je bio Sizifov posao, ali kada se sve završi onda osećate veliko zadovoljstvo i ne žalite za uloženim trudom. Trebalo mi je oko 40 godina da sve podatke prikupim, sredim i proverim, jer su pisani tragovi bili vrlo šturi. Turci nisu vodili popis dogadjaja dok su vladali ovim prostorima, već samo popis poreskih glava. Koliko je meni poznato prvi popis na ovim prostorima izvršen je tek 1882. godine, po naredjenju kralja.
Knjiga ovakve tematike na prostoru doljevačke opštine nema puno, te je tim pre “Monografija porodice Marjanović” naišla, kako kaže autor na vrlo lep prijem. –Želeo sam da promocija knjige bude u selu gde su mi koreni, u školi u kojoj sam se opismenio, tako da su mi moji drugovi iz Kočana pomogli da sve to organizujemo. Mogu vam reći da sam odzivom ljudi bio pozitivno iznenadjen, jer je prostor koji smo prvobitno planirali bio premali da primi sve zainteresovane posetioce, a čak nije bilo ni dovoljno primeraka knjige za sve čitaoce, koje sam planirao da podelim na promociji.
Pored svega pomenutog Vladimir ima još mnogo ideja, ali i spremnih projekata, tako da se, kako zaključuje na kraju, nada da će veliki broj onoga što ima u planu biti i realizovano.
Tekst: J.Kozomara
Foto: Privatna arhiva
