Doljevačka opština iznedrila je veliki broj ljudi koji su svojim radom doprineli njenom razvoju ili dali svoj doprinos nauci, kulturi, umetnosti, sportu. Mnogi od njih postali su poznati i mnogo dalje od lokalne sredine iz koje su potekli, dok je druge vreme bacilo u zaborav. Ova naša rubrika nastala je s namerom da sve nas podseti na značajne ljude iz našeg kraja i tako ih sačuva od zaborava, ali im time oda i počast za doprinos koji su dali ne samo lokalnoj zajednici, nego društvu uopšte.
“Pisci se rode baš tamo gde treba i gde im liči”, kaže Vlasta Cenić, najpoznatiji pesnik o detinjstvu iz ovih krajeva.”Ja sam se rodio, pod živopisnim brdom Rujnik, odakle se, kao na platnu, vidi zagrljaj triju reka, u najlepšem selu na svetu”, jednog četvrtka 10.oktobra 1957.godine „… baš kad je lokal od stanicu poodija”, u jednoj ovdašnjoj tipičnoj seoskoj porodici ili kako bi on to rekao “ … ni kola, ni golema škola, ni tašna, ni mašna”.
Još u najranijem detinjstvu sve je pretvarao u rime i po tome bio poznat medju vršnjacima, bez obzira na to što nije uvek nailazio na odobravanje najbližih: “ Pesnici su čudni ljudi. Azdisali. Džabe arčiv vreme, papir i pisaljke.”
Naklonost ka knjizi, kaže duguje seoskom učiteljskom paru Evici i Miodragu Stankoviću. –I danas kada ih sretnem ja se osećam kao djačić. Oni su inače vodili tadašnje KPD “Petar Kočić” u Kočanu u kojem su izmedju ostalog i glumili. Učitelj Mija je i pisao uloge za djake, a ja sam bio mali glumac. To su bile najlepše godina mog života, naročito prve tri sa učiteljicom Evicom, koja je bila, sećam se jasno i danas, oličenje fizičke i duhovne lepote. Cenić je potom završio srednju Mašinsko-tehničku školu u Prokuplju i Višu pedagošku školu u Prizrenu. Jugoslovensku književnost i srpski jezik studirao je u Skoplju i Prištini. Po struci je profesor književnosti i srpskog jezika. –Ne biste, jel da, očekivali da sam išao u srednju Mašinsko-tehničku školu? Posle toga malo sam lutao u odabiru profesije, pa sam se obreo i na Fakultetu zaštite na radu, koji je u to vreme bio jako popularan. Ali mi je ta namera propala, naravno zbog matematike. Tada sam konačno shvatio da volim književnost. Zaposlenje sam dobio gotovo odmah po završetku školovanja, jer se u Doljevcu pojavilo jedno upražnjeno mesto. Moram priznati da sam sa strahopoštovanjem ušao u taj svet, iz djačke klupe za katedru, ali evo mene na tom mestu već trideset osam godina, kaže ovaj najpoznatiji ovdašnji stihotvorac, podsećajući se svojih početaka.
Bez obzira na iskazani talenat, prvu zbirku pesama objavio je kao već odrastao čovek, a zanimljivo je da su, iako je nadaleko poznat kao pesnik za decu i po pesmama napisanim na dijalektu, počeci njegovog književnog stvaralaštva vezani za pisanje pesama na književnom jeziku i to ne samo za najmladje. -Pišem ne samo pesme za decu, već pesme o detinjstvu, koje su podjedanko zanimljive i deci i odraslima i podjednako su prihvaćene i od jednih i od drugih. Imao sam bezbroj susreta i sa odraslima i verujte mi reaguju potpuno isto, kao i deca. Razlog za to verovatno leži u tome što ja i dalje pišem za dete koje još uvek čuči u meni. Inače, svoju prvu knjigu objavio sam sa trideset godina. To je bila “Pesnikinja lasta”, a objavilo ju je KUD “Mladost” iz Doljevca i sve pesme bile su posvećene mom zavičaju, selu.
Naviku da sve pretvara u rime, primenjivao je stalno pa i kad je postao nastavnik,a potom i profesor srpskog jezika u osnovnoj školi “Josip Broz Tito”, kasnije nazvanoj “Vuk Karadžić” u Doljevcu. Da bi djacima olakšao učenje, čak je i gradivo iz gramatike pretvarao u rime. – Uz takve zanimljive rime deca lakše pamte, pa su upravo u to vreme nastale pesme “Vokativ”, “Gospodin Epitet i žena mu Epitetka”. Ali, u tom periodu nastala je i opstala sve ove godine pesma “Nataša”, koju i danas redovno kazujem.
Nataša
“Mi smo bili čudna družba:
Roj dečaka klikeraša
i Nataša.
Dresovi nam bili isti,
Zato majka takav saši
i Nataši.
Preko noći iznenada
Prestale su igre naše
Zbog Nataše.
Postala je cura i po,
Otišla od klikeraša
Ta Nataša.
Slomila se dečja srca,
Svi odosmo u dvojkaše
Zbog Nataše.
Jedne noći ču se puška,
Udade se mašta naša.
Što, Nataša?
Nije bilo veće tuge,
Nit je bilo lepše snaše
Od Nataše.”
Na ideju da počne da piše i na dijalektu, na jeziku svog detinjstva, došao je kaže osamdesetih godina, kako bi dokazao da je poeziju moguće stvarati i na taj način, jer književni jezik treba znati, ali i poštovati maternji. –To su dve podjednako važne stvari i tim pre mi je draže jer sam pomirio te dve ljubavi. Takodje sam želeo da jezik ovog kraja koji je postao zapostavljen podignem na viši nivo. Naime, opšte mišljenje u stručnoj javnosti je bilo da nije poželjno pisati poeziju za decu na dijalektu, jer bi im to bilo nerazumljivo. Na dijalektu se pisalo i ranije naravno, ali ne za decu. Ja sam baš to pokušao. I evo mene, 31 godinu posle toga, i dalje pišem i na narodnom jeziku, a moja prva knjiga na dijalektu i danas je podjednako tražena kao i nekada. “Bate će se ženi” je moj prvenac poezije za decu na narodnom jeziku ili “Štrapke” kako se zvalo prvo izdanje te knjige. Te “Štrapke” su otisci mog detinjstva. Ja sam mogao da o tome pišem i na književnim jezikom, ali samo na jeziku mog detinjstva sam mogao da dočaram te dečačke zvuke, boje i mirise. Pesme koje su tada nastale su opstale i gde god da krenem publika ih traži. One su sa mnom obišle i našu zemlji i region, jer publika želi da čuje, po ko zna koji put pesmu “Bate”, pa me često pitaju: “Oženi li se taj bate?” Nije ta knjiga zanimljiva samo zbog jezika, već zbog tema, humora. Moje je mišljenje da je to poezija kao i svaka druga, samo je za njeno stvarnje iskorišćen jezik mog zavičaja.
Bate će se ženi
Na odelo pazi, bira kvo mu liči.
Ogledalce nosi, svaki dan se briči.
Čim pomenu svadbu, odma udremeni.
Sve mi toj meriše: Bate će se ženi!
Neki put uzvrcka, nedosed ga vaća,
S tatka se sporečka, smićav mu i braća.
I na men udara kvokavci žeženi,
Kad mu nažmikujem:”Bate će se ženi…”
Ja sam još malečak, još za svadbu nesam,
A bate je taman: ubav, mlad i besan!
Ja ću budnem dever sas peškir vezeni.
Jedva čekam kad će BATE DA SE ŽENI!
Rima, po rima, pesma, po pesma, knjiga, po knjiga i tako već pune tri decenije i još jednu godinu preko toga. Rezultat tog višedecenijskog stvaralaštva je 18 knjiga, od toga 15 zbirki pesama, poput već pomenute zbirke “Štrapke”, kasnije nazvane ”Bate će se ženi”, tu su i “Volele se šušumige”, “Krilati kamen”, “Radnički voz u 5 i 5”, “Da l’ ja čuvam ovce ili ovce mene” i mnoge druge, kao i “Kladenče”, zapis starih lirskih pesama doljevačkog kraja i dve antologije, dva cvetnika od kojih je jedan cvetnik pesnika i učitelja u Srbiji “Zauvek djaci”, a druga, najnovija “Moj otac hrani ptice”, antologija pesama o ocu za decu i mlade. – Sa tom knjigom evo već godinu i po dana putujem širom regiona i sa kolegama piscima širim pisanu reč, dodaje Cenić.
Iako kaže da nema provincije u kulturi i kulture u provinciji, smatra da su pisci iz malih sredina nedovoljno zastupljeni na književnoj sceni i da im je teško da taj pesnički kolač dele na jednake delove. –Svaki pesnik je svet za sebe, i ne bi trebalo da se rangiramo po mestu stvaranja, jer delo je delo, a pisac, pisac gde god živeo, ističe naš sagovornik. Bez obzira na to Cenić je svojim stvaralaštvom uspeo da se nametne širokoj čitalačkoj publici, pa ne čudi što ga mnoge kolege smatraju jednim od najboljih pesnika za dijalektu u Srbiji danas.-Niko od nas ne piše za antologije i udžbenike, ali je lepo kada se tamo nadjete. Drago mi je što vidim da se moje stvaralaštvo nalazi u recimo gramatici za prvi razred gimnazija i srednjih stručnih škola. Ima tu i Bore Stankovića, ali tu je i moj “Bate”. “Bate će se ženi” je primer za prizrensko-timočki dijalekat , a u pripremi za srpski jezik za 4. razred nalazi se i moja pesma “Prvi poljubac”. U mnogim antologijama takodje ima mojih pesma.
Prvi poljubac
“Pod bagremom dvoje stidljivo ćute.
Vrapci u grana poljupce slute.
Dugo su čekani ovi trenuci.
Sada je konačno ruka u ruci.
Umudrio se i bagrem stari,
Il prisluškuje ili stražari!
Vulkan u grudima preti da bukne:
Prvi će poljubac danas da pukne!
Obrazi plamte, ruke se muče…
I puče poljubac! Majke mi, puče!
Vrapci se prenuše, zgrabiše trube,
Pa viču s neba: – Oni se ljube! Oni se ljube! ”
Zbog svog pesničkog umeća Cenić je redovni učesnik mnogobrojnih manifestacija u zemlji i regionu, a mnoge od njih u ovom kraju koje veličaju pisanu reč on je osnovao. Gotovo da nema grada u kom nije govorio svoje stihove, što mu je kako ističe donelo veliko duhovno bogatstvo. –Manifestacije su vrlo značajne za male sredine kao što je naša. Putujući po Srbije i šire video sam mnoge manifestacije i to je nešto najlepše što mi je bavljenje poezijom donelo. Zato sam veliki napor uložio u to da se i doljevački kraj uključi u tu kulturnu ponudu. Kada smo davnih godina doljevačkoj Osnovnoj školi promenili ime iz “Josip Broz Tito” u “Vuk Karadžić”, predložio sam da taj novi list u istoriji škole bude obeležen i osnivanjem jedne nove manifestacije . Tada nastaju i do danas opstaju “Susreti prosvetnih radnika, knjiženih stvaralaca za decu”. U medjuvremenu, oni učitelji s početka priče, koji su 1936.godine formirali KPD “Petar Kočić”, sada su oživeli kroz naše nastojanje da opet pokrenemo slično udruženje, tako da već pet godina postoji KPD Trorečje iz Kočana. Toliko dugo raspisujemo i konkurs za najlepšu ljubavnu priču “Na tragu Petra Kočića-Mrguda”, po najpoznatijoj njegovoj pripoveci. Naš rad daleko se pročuo pa svake godine dobijamo sve više priča, ne samo iz zemlje već i iz regiona. Uručujemo i lepe nagrade, ali što je bitno družimo i još bitnije doprinosimo bogatom kulturnom životu našeg kraja. Tako da mi je jako drago što jedno malo mesto kao što je naše ima dve kulturne manifestacije, jednu prolećnu i jednu jesenju.
Ovakva druženja iznedre i zanimljive situacije, naročito u susretu sa decom. – Puno toga zanimljivog, lepog, smešnog, desi se na tim putovanjima i druženjima. Tako smo jednom prilikom na Drainčevim susretima, Dragan Radović, pesnik iz Leskovca i ja obilazeći škole u Merošini, Žitoradji, Kuršumliji i Blacu, onako već umorni pokušali da se izvučemo od deljenja autograma, pa je Dragan rekao jednom detetu: “Oprosti, ne mogu da ti dam autogram, nepismen sam” . A dete prilazi meni i pita: “Čiko, čiko a jesi li i ti nepismen?”
Godine stvaralaštva, samo još više raspiruju pesničke ideje, pa tako i Cenić gotovo nikad ne staje. Uvek ima nešto novo, ako ne na papiru, onda u glavi. – “Voljenom gradu” je zadnja pesma koju sam napisao o Skoplju, gradu u kojem sam studirao i za koji me vežu lepe uspomene, za potrebe jedne antologije koja se upravo priprema. A očekujem da na proleće izadje iz štampe jedna jako dragocena knjiga “Cvetna staza igrokaza”, zbirka dramskih tekstova iz života djaka, koje godinama pišem za časopis Vitez.
Dodajmo i to da je Vlasta Cenić član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika i književnih prevodilaca Niša, kao i jedan od idejnih tvoraca i ambasador Čitalića, međuškolskog projekta koji neguje razvijanje veština čitanja i razumevanje pročitanog i pismenog izražavanja. Voditelj je brojnih kulturnih manifestacija u opštini Doljevac i šire, voditelj i saradnik Radio Koprijana i glumac KUD-a Mladost iz Doljevca. Nekoliko njegovih pesama, poput pesme”Tražim te” komponovano je za dečje muzičke festivale. Osvojio je i niz nagrada na mnogobrojim festivalima. Svuda stiže i ništa mu nije teško. Zato i ne čudi što su “..,svi zaspali: i skitnice, i zaludni…S’m pesnici i petlovi još su budni…”
Tekst: J.Kozomara
Korišćeni stihovi iz zbirke pesma “Bate će se ženi”
Jedino sto mogu reci :BRAVO CENICU