Koliko je naša zavisnost od savremene tehnologije velika, shvatimo tek kad nam se onemogući njeno korišćenje. Toga postanu svesne čak i sredovečne domaćice, koje su, ruku na srce, često one mladje na zub uzimale baš zbog tog opštepoznatog razloga. Ajd što ne znamo šta ćemo sami sa sobom, jer nam je TV tako blizu, a tako daleko, mobilnom se po starom dobrom, Marfijevom zakonu baterija ispraznila baš kad nam je bila najpotrebnija, fiksni telefon gle čuda, da zlo bude veće onaj bezični, a onom starom dobrom, na kojem smo brojke okretali, a ne tipkali, uvek tu kad nam ne treba, sad nestao, rekao bi čovek, ko da je živo biće, pa nam i on na muku staje. I tako mi odsečeni od sveta, žalimo za vremenom, u kom nismo živeli, ali smo o njemu slušali, kada su poštu raznosili golubovi, a komšije se preko brda dovikivanjem na kafu zvale. A sad i da pozoveš komšiju, opet kafe imaš, ali struje nemaš. A ona plinska boca, opet po zakonu onog Marfija, već pomenutog, gle čuda prazna. Pa, kad se taman i snadjemo za plin, shvatimo da šibice nema, a izgleda da se i upaljač, podlac mali, opet negde skrio. Pa, dok se steknu svi uslovi za jednu ovako prostu radnju, nama se kafa više i ne pije.
Da ne pominjemo, da nama koji ovde živimo dok struje nema, problem je čak i voda, i to ne samo ona tzv.ispravna, bakteriološki i hemijski, već bilo kakva. Jer kad nas zlo zadesi, u sitna crevca se ne zalazi. A ne dao Bog, da ste se nekim nesrećnim slučajem pod tušem zatekli, u tom za vas tragičnom ili komičnom trenutku, zvavisi od ugla gledanja i vašeg životnog stava, teško je ostati hladne glave i normalnog pritiska.
I tako, nema ni ručka, jer je starih dobrih šporeta na čvrsto gorivo sve manje, vode ni za lek, ostadosmo neinformisani, da ne kažem zatucani, jer ne znamo, šta je novo tamo i ovde, kod nas i kod vas, što su podaci , da se ne lažemo, od presudnog značaja za naše bistvovanje na ovom svetu, a kod sve te naše muke, radnicima EPS-a, se izgleda ne žuri. Što je i razumljivo, jer što je brzo to je i kuso, opšte je poznato. Struje nema još od sinoć, a oni se za kvarom dali u potragu tek jutros, rekli bi zlonamernici. Pa ne može se struja, bez svetla, mislim struje rešavati 
. Tako da je bolje po danu, naspavani su, odmorni, koncentrisani, ali im bre, rekli bi opet oni dugog, zlog jezika, sporo ide. Nego, nisu ni oni ljudi krivi. I ovo nevreme, baš nas ovde našlo da muči. Pa zna li ono, da kod nad struje nestane čim neko jače kine? A ono ni manje, ni više, nego grom. Stvarno nema smisla. I još praznik danas, pa se ništa i ne može raditi, čak i da želimo.
Da se takva havarija desila u Beogradu, mislim nije da im želim zlo, nego onako primera radi, tolika bi se uzbuna digla, i kod nadležnih i kod nenadležnih organa, da bi el.energija stiga odmah i to svetlosnom brzinom. Ali pošto smo mi ovde ljudi seljaci, logično jer živimo na selu, (s tim ne treba mešati pojam seljačine, jer je to karakterna osobina, prisutna kako kod pojedinih ljudi na selu, tako, a možda i više i kod onih u gradovima), nama struja i ne treba. Jer, pretpostavljamo da su opet, oni gore pomenuti, mišljenja da mi još uvek ložimo furune, palimo lojanice, vodu vadimo iz bunara i na počinak idemo čim se smrke, te nam, samim tim, struja i ne treba.
Za kraj, dozvolite nam bar da vam predložimo, da ovu dokolicu iskoristite za razgovor sa najbližima, s kafom ili bez nje. Nekako smo se, i pored svih sredstava masovne komunikacije, otudjili jedni od drugih, a ovo je jedna doduše retka, ali ipak dobra prilika da to promenimo.
Pozdrav za sve, uz želju da se niko pomenut ne oseti uvredjenim, jer nam to, ni u kom slučaju, nije bila namera. Samo smo želeli da vam u trenucima kada se, pretpostavljamo, nervirate zbog gomile obaveza, koje morate odložiti, obezbedimo malo zabave, ali i nateramo da se zamislite nad nekim pitanjima koja smo dotakli, što iz dokolice, što iz zbilje.
J.K.
