Najnovija dogadjanja na domaćoj književnoj sceni, kao što je 63. dodela NIN-ove nagrade za roman godine, koja je juče pripala Ivani Dimić, za roman “Arzamas”, podsetila su nas da obratimo pažnju na pisce koji su već njeni laureati. Tako da smo u književnoj preporuci pažnju usmerili ka Filipu Davidu i romanu “Kuća sećanja i zaborava”, koji je, prema mišljenju mnogih, jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti. Nagradnjen je NIN-ovom nagradom 2014. godine, a krasi je i epitet najbolje knjige u mreži javnih biblioteka u Srbiji za 2015. godinu.
Priča prati tragičnu sudbinu jevrejskog dečaka Alberta Vajsa, koji je, spletom okolnosti, izbegao užasnu smrt u koncentracionom logoru, ali je, s druge strane, bio osudjen na život s osećajem velike krivice, bačene na njegova nejaka ledja, nastale kao posledica neispunjenog obećanje datog roditeljima, da će iz kandži zla otrgnuti i mladjeg brata Elijaha. Porodica se nalazi u vozu, koji putuje u jednom pravcu. To je voz smrti, put bez povratka za milione Jevreja, slika tako karakteristična za II Svetki rat. Koz otvor u vagonu, roditelji uspevaju da izbace malenog Elijasa, a nedugo zatim i Alberta. Medjutim, braća ne uspevaju da se pronadju. Vajs luta duž pruge, prateći tragove malenih stopala u snegu, ali potraga je bezuspešna.
Mnogo godina kasnije, opet, sticajem neobičnih okolnosti, lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na Kuću sećanja i zaborava i dobija priliku da preispita vlastiti identitet, krivicu, sramotu i bol zbog nestanka mladjeg brata. “Ogromni bol koji oseća može da nestane ako izbriše sopstveno pamćenje. Hoće li Albert iskoristiti poslednju šansu da promeni svoj identitet u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika da je pamćenje strašnije od svakog zaborava ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire? Jer, svako ponekad poželi da bude neko drugi, ali šta ako dobije priliku za to?”
Junak u jednom momentu ima priliku da izabere da potpuno izbriše svoju tužnu i strašnu prošlost ili da ostavi sav svoj bol u magli zaborava. Bira bol , jer shvata da bez njega, neće više biti ono što je čitavog života bio.
Sećanjem na nepravdu suprotstavljamo se novom zlu, upozoravamo na njega i sprečavamo kobno ponavljanje. Ovaj roman je upravo to upozorenje, težnja da se zlo prepozna i spreči, ali i mirna opomena za budućnost, jer se bavi i ispitivanjem problema zla uopšte, kao moćne i strašne destruktivne sile, često nesagledivih razmera, koja milione ljudi može da odvede u smrt.
Pripovedajući priču o Albertu, Filip David priča o čitavoj generaciji Jevreja koji su preživeli antisemitske pogrome i pakao logora. Ali nije u stanju, kao ni mnogi pre, ni posle njega, da razume prirodu tog i tolikog zla. Kako i zašto nastaje, razvija se i eksplodira tako silovito i gde je koren svakog zla? Radjamo li se sa iskrom zla u sebi, ili takvi postajemo tokom života? Zašto podići ruku na nekog kome se niste zamerili, kog čak uopšte i ne pozajete? Otkud tolika besmislena mržnja prema ljudima, ništa drugačijim od vas? Zašto svetsku istoriju odlikuje stalno ubijanje?
Filip David je rodjen u jevrejskoj, kragujevačkoj porodici, koja se i sama, na najsuroviji mogući način, suočavala za zlom Holokausta. Iako je njegova uža porodica uspela da izbegne smrt, velika većina njegovih rodjaka nije. Od njih pedesetak, preživelo ih je svega nekoliko. Tako da se kroz gotovo svako njegovo delo provlači lična ratna priča, što je i sam jendom prillikom potvrdio: “U svakom romanu, u svakoj priči, otvorenije ili skrivenije, prisutna je crta autobiografskog. Ali ipak, najličniji je moj poslednji roman “Kuća sećanja i zaborava”, jer je direkto zasnovan na pripovestima onih koji su preživeli Holokaust”, izjavio je David u intervjuu datom Politici. Napomenimo, na kraju i to da je Filip David ne samo književnik, već i dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti.
