Različita narečja jednog jezika doprinose njegovoj lepoti i raznolikosti, ističući tako specifičnost područja iz kog dolaze, kaže književnik Ivan Ivanović. Ovaj vrsni hroničar južne Srbije, rodom iz dobričkog sela Žitni Potok, često je karakteristično narečje ove oblasti koristio da dočara mentalitet srpskog seljaka. Njegov roman „Arizani“, prema mišljenju mnogih kritičara, najreprezentativnije je delo o srpskom selu napisano na dijalektu u našoj književnosti.
Dijalekt ovog kraja polako nestaje, naročito u književnosti, a i u svakodnevnom govoru sve se više trudimo da ga izbacimo iz upotrebe. Zašto je to tako?
Problem sa narečjem ovog kraja je taj što ovaj naš jezik nije naučno formulisan, nije imao svog predstavnika, naučnika koji bi to uradio. Pa, pogledajte samo Crnjanskog, on je veliki pisac, jer je stvorio veliki jezik. „Seobe“ nisu pisane Vukovim jezikom, već verzijom koja se govori u jednom delu Vojvodine. Možemo da nabrojimo čitav niz takvih dela i pisaca. Ja se zato zalažem za pluralizam u jeziku. Ne može da postoji samo jedna, normirana varijanta jezika. Bogatstvo jezika je u raznim narečjima, ja čak ne volim da ih zovem dijalektima. To tvrdjenje zasnivam na tezi da su naša najveća dela stvorena na nestandardnom jeziku. Južna Srbija za koju sam se toliko zalagao i zalažem se i dalje imala je tri možda i najveća srpska pisca. Prvi je došljak iz Ugarske Stevan Sremac. On je do te mere ovladao niškim govorom da njegovi najpoznatiji romani „Zona Zamfirova“ i „Ivkova slava“, ni do danas nisu prevazidjeni. Ni jedan Nišlija, bar ne do sada, nije napisao ništa bolje. Drugi je Radoje Domanović, jedna tragična ličnost naše književnosti, a treći Bora Stanković, autohtoni, vranjanski pisac. On je Vranje odneo u Beograd. Njegova dela takodje nisu pisana Vukovom verzijom jezika, to je vranjanski govor. Zamislite samo kada bi Mitke iz Koštane onaj svoj poznati monolog govorio na književnom jeziku. Pa, to ni na šta ne bi ličilo. Bora je imao sreću da ga u početku prihvate, a posle nesreću da ga odbace. Ali, u tom prvom naletu, kada je bila prikazivana predstava po romanu „Koštana“, na premijeru su došli kralj i kraljica, što znači da je država stala iza toga. Ovo što sam rekao, medjutim nikako ne znači da nema fantastičnih dela stvorenih na standardnom jeziku, naročito u esejistici. Ipak, meni lično ova prva dela su mnogo lepša. Smatram takodje, da je raznolikost stvaralaštva pokazala da ne može i ne treba da postoji samo jedna verzija jezika na kojoj će književna dela biti stvarana.
I za Arizane, kao najpoznatije Vaše delo, koje je pritom napisano na ovdašnjem narečju i prati život seoske porodice u jednom fiktivnom doljevačkom domaćinstvu, vodila se polemika upravo oko toga, pa čak su postojali i neki, naravno neuspešni, pokušaji da se i oni prezentuju na književnom jeziku.
Da, kada sam predao rukopis neki lektor je jedan deo tog teksta pokušao da ispravlja, da ga „prevede“ na književni jezik. Ne možete ni da zamislite na šta je to ličilo. Jednostavno to nije to. Glavni lik Sanda Arizan, rodjeni pripovedač, čovek dubokih pogleda i filozofije, svoju priču ne može da ispriča nikako drugačije nego jezikom sela iz kog je potekao. On je predstavnik najboljeg što selo ima, ali je potcenjen od brata, koji je nosilac tog novog talasa. Vremena se menjaju, to je nesporno, ali Srbija je upropastila ono što je bilo staro i dobro, a ništa kvalitetno nije proizvela. Za mene je ta arizanska, seoska civilizacija bila najbolja, jer je ona iznela Srbiju, a došla je do toga da propadne. Ona odumire, a i ja sa njom, što sam veoma tragično doživeo. Kada biste me pitali koju srpsku civilizaciju najviše cenim, ne bih rekao da je to Nemanjićka civilizacija, niti ona Srpskog ustanka, nego civilizacija Filipa Višnjića, koju je stvorilo selo. Poštenje je bilo maksimalno, seoske kuće se nikada nisu zaključavale, odnosi medju ljudima su bili posebni. Samo ta civilizacija je mogla da predje preko Albanije, da bude pobednička. A šta smo mi uradili? Umesto da to uzvisi, komunizam je tu civilizaciju ubio, a njihovi naslednici su samo nastavili da šeprtljaju. A što se tiče jezika, smatram da nije moj najveći eksperiment napravljen u „Arizanima“, već u „Vojvodi od Leskovca“. Ja sam naime, taj jezik skinuo iz čuvene knjige „Pomenik“, Milana Đ. Milićevića čistog Šumadinca, što sam iskombinovao, na drugoj strani, sa govorom Ceke Vlasotinčanina, starca koji govori jezikom svojih predaka. Ceo ustanak u toj knjizi ispričan u sukobu ta dva jezika. A posebna je stvar i veliki problem što svi opisani dobrovoljci, a Ilija Petrović Strelja, prvi medju njima, ratuju za “tudje babe zdravlje” i doživljavaju tragičnu sudbinu. Ali, u tome sam, u vreme kada sam počinjao da pišem, bio dosta usamljen. Samo smo ja i naš poznati akademik, Dragoslav Mihailović stajali na tim pozicijama.
Upravo je Mihailović, kog ste pomenuli, izneo podatak da nestandardnim književnim jezikom govori više od polovine stanovnika naše zemlje, 56 odsto, a i mi pripadamo tom broju. Medjutim, na području gde se govori normiranom vrstom srpskog jezika ima 2,8 odsto više pisaca i književnih dela.
Slažem se sa tom tvrdnjom i često je ističem. Medjutim, zbog toga sam bio i cenzurisan. Možda zato što nisam naučnik, akademik kao što je Mihailović, ali smatram da su istina i stav bitniji od titule, a valjda je i književnik titula.
Takodje smatrate da je Mihailović najveća svoja dela napisao na narečju, a i za Vas mnogi kritičari kažu isto.
Apsolutno. Roman „Kad su cvetale tikve“ je pisan slengom, „Petrijin venac“ narečjem koje se govori u okolini Ćuprije, odakle je Mihailović rodom. Lepše mi je to. Lepota jezika, po mom mišljenju, je u idiomima, kada se spoje svari koje nisu standardne. Medjutim, ovdašnji jezik odumire, naročito u literaturi. Žao mi je zbog toga jer se tako gubi njegova lepota koje se ogleda u tome što je izrazito koloričan, što nosi u sebi boju.
Zašto ste se onda Vi i velika plejada drugih pisaca koji su pisali na dijalektu našli na tzv. crnoj listi, a delima pisanim na narečjima lepljeni epiteti nereprezentativnih, nacionalističkih, seljačkih, populističkih?
Zbog toga što je to politički stav, a ne naučni, ni književni. Ja sam imao tu nesreću da se politika vrlo često mešala u moj život. Isto se desilo i Bori Stankoviću. On je sa Koštanom bio veoma priznat. Medjutim, za vreme okupacije vratio se u Beograd i nastavio da objavljuje svoja dela. Iz tog razloga doživeo je strahovito maltretiranje od strane takozvanih oslobodilaca i proglašen izdajnikom. Politički stav u književnosti ne sme da postoji, jer je politika prolazna, a književnost večna, to je materija koja sama sebe proizvodi, svet za sebe.
Ali uticaja svakako ima. Komunizam u posleratnom periodu, kao i takozvani dinarski talas, o kome ste i Vi govorili, uticali su na tretman pojedinih pisaca i pojedinih dela.
Nema sumnje da su Dinarci dali velikane kniževnosti, naročito Crnogorci, sa Njegošem na čelu, ali humor je svojstvo Srbijanaca. Najlepše stvari iz tog domena nastale su na našem narečju. Čovek se često brani humorom, koji je jedno moćno sredstvo protiv vlasti. Svaka vlast je surova, a Srbijanci su imali tu nevolju, što izvorno nije moja teza, ali sa kojom se slažem, da im je uvek gospodar neko drugi. Iz Crne Gore, iz Bosne. Iz toga proizilazi da smo mi oduvek plaćali tudje račune. Uzmite za primer i Prvi svetski rat, tu ogromnu tragediju koja nam se desila, o kojoj sam takodje pisao. On je izbio zbog pucnja Gavrila Principa. Medjutim, nisu svi Srbi van Srbije stali na našu stranu, mnogi od njih bili su u austrougarskoj vojsci. Mihailović je to bolje objasnio i više istraživao, a ima i titulu akademika, pa se njegova reč više važi od moje, jer ima veću težinu. Tačno je i to da sam ja u suštini apolitičan, on je više političan, ali su te njegove reči duboka istina, svidelo se to nekome ili ne. On često koristi taj termin kolonijalna Srbija, što znači da ne umemo da pronadjemo ono svoje autohtono, nego nam drugi gospodari. Imamo mi odlične pisce, nabrojao sam ih maločas, a volim da mislim da sam i ja u toj grupi, koji imaju svoja originalna, autohtona dela. Medjutim, mi i dalje kasnimo za ostatkom Srbije pune 74 godine i to je naš najveći problem.
Kakav je Vaš stav po pitanju uticaja koji je Vukova reforma imala na diskreditovanje lokalnog govora?
Uticaj je postojao, ali nije bio preveliki, a i ne možemo reći da je Vuk to uradio s namerom. Činjenica je da Vuk nije bio u južnoj Srbiji, jer je u to vreme ovo bila Turska, ovaj kraj nije bio oslobodjen, tako da Vuku ovdašnji, lokalni govor nije ni bio poznat, što ne važi samo za njega. Pa i naš najpoznatiji geograf Jovan Cvijić nije dobro poznavao ovo podneblje. A šta je Vuk u svojoj reformi uradio? On je bukvalno od jezika svog sela načinio književni jezik. Politika je to prihvatila, ušlo je kanon i to je sada naš standardni književni jezik. O tome se mnogo raspravljalo, a raspravlja se i dalje. Mnogi su smatrali, Jovan Skerlić prvi, pa i Meša Selimović, Miloš Crnjanski, da je ta reforma osiromašila srpski jezik, jer je jedan dijalekat etablizovan, što je država priznala, pa to više nije bio dijalekat, nego je postao književni jezik. Medjutim, smatram da kad se napravi dobro umetničko delo, koje ima veliku publiku i postane čitano, to pitanje postaje nevažno. Danas mnogi pisci, pa i ja, imamo tu nesreću da nam čitanost opada. Ustanove kulture bi trebalo da imaju veliku ulogu u toj priči, ali u sadašnjim okvirima one to ne rade dobro. Prvo, loše su finansirane, samo za zarade, nema finansijskih sredstava da bi se u kulturu ulagalo, a mnogo toga je potrebno uraditi da bi se nešto promenilo i da bismo pronašli sebe.
Naš način govora je vrlo često predmet podsmeha, pa smo počeli i mi da ga se stidimo. Vi, kao neko ko je rodjen u ovim krajevima, u Dobriču, a kasnije završio književnost i odselio se za Beograd, kako ste se snašli u sukobu tog starog i novog?
Nisam imao problem da mi se neko podsmeva, ali sam uvek bio manje vrednovan. Navešću Vam jedan primer. Moj prvi roman „Crveni kralj“ doživeo je neverovatnu sudbinu, to je bila jedna književna bomba. S druge strane „Arizani“ su izašli mirno, legalno i mnogi su u njemu videli veliki roman. Medjutim, našli su se i kritičari koji su bili mišljenja da to delo ne može da bude veliko zato što opisuje srpski narod. Zamislite koji je to apsurd. Pa najveća je veština opisati narod.
To znači nažalost da je narečje južne Srbije i dalje je diskreditovano, kao i dela nastala na taj način.
Zato što mi još nismo sazreli. Prvo, nismo politički sazreli, što je naš ogroman problem. Ruku na srce, uvek smo druga liga. Nismo ni intelektualno sazreli, jer i dalje nismo u stanju da preuzmemo odgovornost i da napravimo svoju autentičnu umetnost. Pojedinci možda pokušavaju i imaju nekog uspeha, ali se to u opštoj percepciji ne vrednuje. Mi smo bili i ostali mali i ponižen kraj.
Možemo li išta uraditi da to promenimo? I sami ste nešto slično zapitali u jednom naučnom radu, koji ste objavili pre desetak godina: Kako onda ova regija može da računa na širu afirmaciju kada u praksi sama sebe potire i negira? Imate li sada, deset godina kasnije, odgovor na to pitanje?
Moraju da se stvore uslovi. Najgori od svih sistema je centralistički, kakav danas imamo. Sve ide na jedno mesto, odakle se distribuira. Onaj ko distribuira može da bude i najgenijalnija osoba, ne može to dobro da radi, jer je svaki kraj specifičan i mora da stvara nešto svoje, neke svoje vrednosti, a to je najteže – stvoriti vrednost.
Ima li izgleda da će se to desiti ovde kod nas?
Ja sam kao pisac ne retko dolazio u sukob sa tzv. urbanom generacijom, protiv koje, da se razumemo, nemam ništa protiv. Medjutim, i ona mora da ceni moju seljačku generaciju, što vrlo često ne čini, a koja takodje ima svoje velike vrednosti, pre svega moralne, koje grad nema. Mnoga dela su nekada bila cenjena pre svega zato što su nestandardna. To se promenilo. Velikih dela danas nema. Ali, za stvaranje dobre umetnosti potrebno je vreme. Ja sada ne vidim svetlo na kraju tog tunela, ali ja imam 82 godine i ne gledam mnogo u budućnost. Ipak, ubedjen sam da će doći drugi, veliki pisci i stvoriće neku vrednost. Kada? Ne znam. Ja to možda neću doživeti, ali sam ubedjen da to što se zove srpska vrednost mora da se oformi i da nadje svoje mesto. Znam da taj pisac ne može da bude mojih godina, ne može da ima 82 leta, već 22, da bude savremenik ovog doba. Navešću Vam primer pisca Maria Puza, koji je napisao Kuma. Da bi to vrhunsko delo nastalo pisac je obe ruke morao da stavi u vatru. Mi danas živimo u takvom svetu, a nemamo pisca koji bi to vreme opisao. Ali ne sumnjam da će u jednom trenutku takva jedna veličina da se rodi, jer čak i pod Turcima, bilo je tamo nekih malih ljudi, pastira koji su uspevali da ispevaju velelepnu poeziju.
J.Kozomara
