Lik i delo velikog književnika Ivana Ivanovića rodom iz Dobriča, iz Žitnog Potoka, pedstavljeni su sinoć ljubiteljima pisane reči u holu Javne biblioteke u Doljevcu, koja je ugostila ovog vrsnog stvaraoca. Poznat po tome što jednako dobro vlada književnim, kao i varijantom jezika kraja iz kog je potekao, ne čudi što je u fokusu pažnje i sinoć bio njegov roman „Arizani“, tim pre zanimljiviji ovdašnjoj javnosti jer se odvija u fiktivnom doljevačkom domaćinsvu, a jezikom naroda govori o propadanju sela nakon rata i gubljenu osnovnih životnih vrednosti. Jedno od glavnih pitanja sinoć bilo je i otkud Doljevac u knjigama Ivana Ivanovića, jer on ove prostore, sem u prolazu, nije posećivao, kao i koliko je teško bilo jednom piscu rodom sa sela, bez ideološke zaledjine, da se snadje u velikom gradu, tim pre jer je neke od svojih prvih dela objavio na dijalektu i tako, već u startu, naišao na otpor stručne javnosti.
To što je bio seosko dete već tokom školovanja u prokupačkoj Gimnaziji smatrao je hendikepom. Medjutim, to je s druge strane očvrslo, kako je sinoć rekao, njegovu nameru da se dokaže i pokaže. Već za nekoliko godina uspeo je u tome, jer su profesori zapazili njegov talenat. Bez obzira na to nije mu bilo lako da se kasnije, kada je već diplomirao književnost i postao profesor, ozbiljno posveti pozivu pisca. Naime, teme kojih se dotakao nisu bile po volji vlasti, pa je nakon prvog romana Crveni kralj, otpušten s posla sa obrazloženjem da je moralno i politički nepodoban da vaspitava omladinu. Knjiga mu je, u ovom kraju zabranjena, jer je govorila o degenerisanom obliku komunističke vlasti, a on zamalo završio u zatvoru. –Pisac nije pisac ako ga niko ne čita, jer on živi u drugima kroz svoja dela. Medjutim, ja sam se usudio da krititkujem, a kritiku niko ne voli, naročito ne država, pa čak ni ako je ta kritika data kroz komediju. A ja sam baš to pokušao, da kroz literaturu pokažem karikaturu i zato su moja dela gurnuta u zapećak, rekao je Ivanović sinoć.
Drugi roman Arizani je dugo nosio u sebi, a radnja se odvija u Doljevcu jer je kaže ovaj kraj oduvek bio raskrsnica puteva i po njegovom mišljenju “pupak” južne Srbije. I sa izdavanjem te knjige imao je problema. Pisana na dijalektu nije naišla na dobar prijem kod stručne javnosti u glavnom gradu. Čak su pojedini lektori pokušali da je “prevedu” na knjiženi jezik. – Taj prevod nije ličio ni na šta, jer Arizani nisu mogli biti napisani ni na koji drugi način, sem varijantom jezika kraja o kome štivo govori. Gde god sam išao ja sam nosio svoj kraj u sebi, a svaki pisac koji ima pretenziju da bude čitan i da to što napiše bude dobro, može da govori samo iz iskustva i samo ono što niko drugi do tada nije književo obradio i prezentovao javnosti. Ja sam do tada znao samo priče o selu, pa sam to i stavio u svoje knjige. Sada mnogo decenija kasnije imam oko pedeset napisanih dela, od kojih je 35 objavljeno. Ovu sam pruču ispričao večeras s namerom da podstaknem prisutne mlade ljude da nikada ne odustaju i da to što potiču iz male sredine ne sme da ih obeshrabri u pokušaju da uspeju. To takodje kažem i zato što se i danas, dvadeset godina kasnije, pitam gde nestade ona generacija iz devedesetih godina za koju sam mislio da ima veliki potencijal, da nešto uradi, a ona nije uradila ništa. Možda je samo shvatila da, što bi rekao Bora Čorba, “danas za ideale ginu samo budale”, zaključuje Ivanović.
J. Kozomara
