Ne najstariji, nego jedini potkivač u našem kraju, Miroslav Stojanović iz Čečine, nekada je potkivao i po desetak grla goveda i konja dnevno. Sada ni jedno. Posla za potkivače više nema. Pored potkivačkog, majstor Mile je izučio i kovački zanat. Nije se stideo ni jednog poštenog posla i nije se libio da se prihvati ni jednog zaduženja. Seća se vremena kada je aktivno radio na izgradnji doljevačkog Doma zdravlja i škole u Malošištu.Tri i po decenije bio je radnik Mašinske industrije u Nišu, gde je dočekao i penziju. Iako ni taj posao nije bio lak, njegov radni dan nije ni počinjao niti se završavao samo tim radnim angažovanjem. Posla je bilo sve vreme i u kući i u radionici i za mušterije i za prijatelje. I to od onih prvih dana šegrtovanja, kada je imao svega petnaestak godina, do danas. Preko sedam decenija! Bez obzira na svoju vremešnost majstor Mile i dalje izlazi u susret komšijama i prijateljima. Kad zatreba može da se prihvati i macole od 8 kilograma, iako je ovih dana proslavio ulazak u 88. leto.
Još sredinom prošlog veka majstor Mile, kako ga svi u Čečini i okolnim selima znaju, prihvatio se potkivačkog posla. –Zanat sam završio 1955. godine, još pre nego što sam odslužio vojsku i odmah počeo da radim u svojoj radionici. Roditelji su želeli da obradjujem zemlju, jer smo imali veliko imanje, ali ja sam hteo na zanat. Moj stariji brat bio je krojač i harmonikaš, a ja nisam hteo da ostanem samo poljoprivrednik. To sam i rekao ocu, pa samo postigli kompromis. Otišao sam na zanat kod komšije Dimitrija Nikolića koji je bio potkivač, ali sam posle posla ipak morao na poljoprivredu. Kovački zanat sam pak učio u radionici, servisu koji smo, nas nekoliko majstora, otvorili na mestu sadašnjih svlačionica za fudbal, po nalogu opštine. Ja sam vodio potkivački posao, ali je tu bilo i nekoliko kovača, kojima sam pomagao kad završim svoj posao. Najviše sam učio od jednog majstora iz Sokobanje. Bio je odličan kovač, kod mene je i stanovao i ujedno me učio svemu što me je interesovalo, a ja sam bio mlad, zainteresovan za posao i tako sam savladao i taj zanat. Medjutim, posle nekog vremena radionicu smo morali da zatvorimo, a ja sam prebačen na posao armirača na gradjevini. Potkivanjem sam se bavio posle posla, kući.
Posla je kaže bilo na pretek. Jedva je sve postizao, a i bio je dobro plaćen. Svaka kuća u to vreme imala je bar po jednu kravu, a one bogatije i po nekoliko. Bilo je i konja i volova.-Cela Čečina dolazila je kod mene, Klisura takodje, i mnoga okolna sela. Ponekad nisam uspevao sve da postignem. Dešavalo se da mi dnevno i po deset, dvanaest krava dovedu. Radio sam od jutra do mraka. Od alata imam sve što je potrebno jednom potkivaču i kovaču. Od onih sitnih alata, pa do aparata za varenje. Sve sam opremio za taj posao. Ovde u radionici sam i obarao krave za potkivanje. Ali toga, kao što rekoh, više nema. Počelo je to postepeno. Sve manje i manje je posla bilo i došli smo do ovoga danas. Sada samo još po neka kuća ima kravu. Konja u selu nema ni jednog. I ja sam imao stoku, a sada su mi štale prazne.
Tokom godina, kako kaže majstor Mile, nekoliko ljudi pokušavalo je da nauči potkivački posao. Medjutim, niko se nije duže zadržao. Sada nema posla za potkivače, pa nema ni potkivača. –Imao sam jednog pomoćnika, koji od posla pomoćnika nije dalje odmakao. Posao potkivača mora dobro da se uradi. Unapred pripremite sve što treba. Kada potkivate kravu, prvo morate da je oborite, nije kao kod konja, a za to je potrebno i umeće i snaga. Onda papak morate dobro da očistite, to je jako bitno, najbitnije u celom procesu i onda stavite ploču koja pasuje. Bilo je ranije potkivača koji nisu bili uspešni u svom poslu. Jer, najveći problem je srediti papak, a mnogi baš to nisu znali da urade kako treba. Zato su me svuda zvali, nema gde nisam išao. Veterinari su stočare upućivali na mene. Krava sa bolnim papcima se manje kreće, manje jede, smanjuje se količina mleka i na kraju ako nastavi da krivi ona može samo u klanicu, priča nam dok nam pokazuje mesto u radionici gde je nekada potkivao goveda i konje.
U današnje vreme čak i da vam treba, potkivača ćete teško naći. Majstor Mile je jedini u ovom kraju.-Nema nas više. Ranije je bar po jedan potkivač bio u svakom selu. Do skoro je bio i jedan u Belotincu. Sada sam sam.
Da za dobrog radnika uvek posla ima pokazuje i primer ovog vrednog majstora. Svojim veštim rukama gradio je mnogo toga. Nakon rada na izgradnji nekoliko objekata u našem kraju, poput zgrade Doma zdravlja u Doljevcu i škole u Malošištu, ovaj vredni zanatlija, zlatnih ruku, velikog elana i širokog znanja, posao pronalazi u niškoj Mašinskoj industriji. – Na poslu na izgradnji po doljevačkoj opštini sam imao problema sa poslovodjom, koji je bio dobar majstor, ali sklon piću, pa sam posle nekog vremena novi posao zatražio u Nišu u Mašinskoj industriji. A za sav taj moj radni vek radio sam sve. I kaljenje sam radio, pravio sekače, obavljao posao varioca. Sve je to prošlo preko mojih ruku. Ni jedan materijal me nije prevario. Sve što vidite na kući ja sam napravio. Ali, sve što sam radio zahtevalo je veliki fizički napor. Nije mi bilo lako. Vremenom sam se umorio, pa sam sa 35 godina radnog staža otišao u penziju.
Ipak, vredne ruke ni u penziji nisu mogle da miruju, te je Miroslav, bez obzira na godine i težinu posla, nastavio ono što najbolje ume, da radi u oblasti zanatstva, a iako je vreme potkivače govoto odnelo u zaborav, kovači su se ipak nekako održali, iako ni njima ne cvetaju ruže.
Kažu da ni jedan posao nije lak, ali kad vidite alate kojima je deda Mile svakodnevno rukovao shvatate da su neki poslovi kudikamo teži od ostalih. A zamislite samo macolu od šest ili osam kilograma, standardni alat svakog kovača, i veliku snagu koja je potrebna da se na vatri, na visokoj temperaturi, tom istom macolom, oblikuje materijal. Majstor Mile to je radio decenijama. U radionici smo ga zatekli i kada smo mu došli u posetu, mada kako i sam kaže, stigle su ga godine, pa bira malo lakše poslove. –Najčešće se danas traži da se recimo neka sekira otkuje, da se zamene držalje. To nije toliko teško. Mada, znate, vreme je da se i ja odmorim, ipak godine su me stigle, kaže majstor Mile na kraju ovog razgovora, sa malo tuge u glasu i velikom setom u pogledu.
J.Kozomara
