No, da počnemo priču iz početka.
Doljevac 20042018 – Spherical Image – RICOH THETA
Potomci porodice Dimitrijević, pored Dušanove vile, u razgovoru sa našom ekipom
Adam i Hariklija, Grkinja, živeli su u Kočanu u vreme rodjenja svoje dece, njih šestoro. Pored četvorice sinova Dimitrija (1897), Dušana (1899), Dobrivoja(1903) i Dragoslava(1905), ova velika porodica imala je i dve kćeri, Dobrilu i Divnu. Medjutim, glava porodice, Adam umire vrlo rano, te udovica Dimitrijević sa decom, živi skromno. Medjutim, iako su bili seoska deca, shvatali su značaj obrazovanja, pa Dimitrije ubrzo odlazi u svet na visoke škole, dok su ostala braća sa Dušanom na čelu ostala u rodnom kraju i pokrenula svoj posao. Time nastavljaju tradiciju svojih predaka, jer je i njihov otac Adam imao malu vodenicu u Doljevcu, kao i deda na Vlasini nekoliko decenija pre toga. Sa razvojem njihovih preduzeća razvijao se i kraj u kojem su živeli. Moderna mlinska postrojenja niču u Doljevcu, Držanovcu i Brestovcu, kao i mini hidrocentrala na mestu današnjeg Gerontološkog centra u Doljevcu, koji je izgradjen na temeljima mlina i preko turbina koje ni na koji način nisu uspeli da izvuku iz poslednjeg podruma tog velikog kompleksa, pa su ih jednostavno zatrpali. Nakon završetka fakulteta u Pragu i magistrature u Beču, Dimitrije se vraća u rodni kraj. Kao mašinski inženjer bio je jedan od najučenijih ovdašnjih ljudi, koji je savremene tehnološke trendove primenjivao u svojim mlinovima i hidrocentrali na Toplici.
Organizator svih porodičnih poslova, pak bio je njegov mladji brat Dušan. – Deda Dušan bio je alfa i omega tog porodičnog posla, kako bi se to danas reklo, odličan menadžer. Svaka novina odmah je bila primenjivana i mi možemo samo da zamislimo kakvo je čudo bila ta mini hidrocentrala na Toplici u to vreme i kako je ljudima koji do tada nisu videli sijalicu izgledalo el.osvetljenje, kao i te ogromne turbine u hidrocentrali koje su Dimitrijevići uvezli čak iz Češke i koje su tada bile poslednje čudo tehnike, započinje priču o svom dedi Dušanu, Milovan Radojević, čija je majka Gordana Radojević (rodjena Dimitrijević) bila Dušanovo drugo dete. -Zanimljiva je priča o podeli poslova medju braćom, kaže Dejan, stariji Gordanin sin. Naime, Dimitrije je bio najučeniji, pa je tehnološki deo bio njenog posao, deda Dušan je bio odličan organizator i upravljao je firmom, Dobrivoju su odlično išle finansije, te je to bio njegov posao u porodičnom preduzeću, dok je najmladji Dragoslav, mi u šali volimo da kažemo, bio slobodan da radi šta god mu volja, pa je uživao u životu. 
Vodena turbina sa tri para kamenova i el.dinamo mašinom puštena je u rad 1919. godine, čime je kapacitet mlina višestruko povećan, a hidrocentrala počela sa radom. Iz Češke 1921. godine stiže mašina za čišćenje i ljuštenje žita i sejanje brašna. 1924. godine izgradnjena je vila, koja i danas iako ruinirana podseća na jedno posebno vreme, a osvetljena je i železnička stanica, koja je tada gradjena u Doljevcu. Vlačara i valjaonica su kupljene 1927., a dve godine posle toga i el.generator. Izgradjeno je, tom prilikom i 8 km el.mreže, a nabavljena su i četiri transformatora za osvetljenje ovdašnjih naselja. 1937. godine montiran je još jedan dupli valjak, zbog povećane potražnje za belim brašnom. 1940. godine podignuti su silosi za žito, kapaciteta 40 vagona. Medjutim, početak rata prekida dalje planove braće Dimitrijević.
Dimitrijevići su živeli i radili u nemirno vreme, posle Prvog i tokom trajanja Drugog svetskog rata. Dimitrije je i jedan i drugi rat proveo u logorima. Tokom Prvog svetskog rata bio je u bugarskom zarobljeništvu, a tokom Drugog ga hapsi Gestapo i on je nekoliko meseci bio nemački zarobljenik, zbog „komunizma i sabotaže“. Torturu je uspeo da preživi. Medjutim, završetak II svetkog rata nije bio kraj muka za porodicu Dimitrijević. – Naprotiv, to je bio početak njihovog kraja, kaže Milovan. 1946. godine država im je uzela sve, pod obrazloženjem da su braća radila protiv nje ( „zbog zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti“). Jednim dekretom, celokupna imovina im je konfiskovana. Sve godine mukotrpnog rada i ulaganja izbrisane su za jedan dan. Od uglednih industrijalaca, Dimitrijevići postaju državni neprijatelji, iako im je jedini greh, kažu njihovi potomci, bio taj što su bili bogati. –Bez obzira na to što se znalo da su naš deda i njegova braća pomagali partizane tokom rata, a Dimitrije čak bio i u nemačkom zarobljeništvu, nove vlasti protiv dede Dušana i njegovog brata Dobrivoja, podižu optužnicu i osudjuju ih za saradnju sa neprijateljem. Nije nam tačno poznato koliko su Dušan i Dobrivoje bili u zatvoru. Ono što je sigurno je da su osudjeni na 8 meseci zatvorske kazne, kasnije su pomilovani, ali su neko vreme ipak bili lišeni slobode. Ostali su bez ičega i nije im bilo dozvoljeno da se bave bilo kojim javnim poslom i bili su proterani iz rodnog kraja, priča Milovan.
A pogoni u Doljevcu, usled nestručnog rukovanja i nemara novih vlasnika, polako ali sigurno propadaju. Najpre sa radom prestaje hidrocentrala, a kasnije i mlinovi, te dugogodišnja ulaganja u ovaj porodičan posao bivaju obezvredjena.
Ostala je i u porodici se često, kažu naši sagovornici u razgovoru za radio Koprijan, prepričava dogadjaj neposredno nakon što im je sva imovina oduzeta. – Naime, Dimitrije se videvši na nova vlast ne zna baš najbolje da upravlja onim što im je oduzela i da će vrlo verovatno nešto pokvariti, ponudio da im besplatno pomogne da savladaju upravljanje mašinama i u mlinu i u hidrocentrali. Medjutim, tu pomoć nova uprava nije prihvatila, kaže Milovan. Još jedna priča je takodje jako zanimljiva. Naime, deda Dušan je bio poznat kao neko ko se nije stideo nikakvog posla, te je sa svojim radnicima, kada je bilo puno obaveza koji je trebalo završti u roku, mleo žito i nosio džakove sa brašnom, pa se često dešavalo da se kupci iznenade kad dodju u mlin i traže gazdu, a zateknu ga pod teretom džakova.
Ipak, kao svi hrabri i odlučni ljudi iako im se život naglavačke okrenuo u prvoj posleratnoj godini smogli su snage da nastave dalje. –Dušan je, dodaje Dejan, njegov unuk, našao zaposlenje u Niškoj mlinskog industriji. Medjutim, nije mogao dugo da se nosi sa svime što ga je zadesilo, tako da umire 1958. godine. Srčana kap zadesila ga je nasred ulice u 59.godini. Dimitrije, kao vrsni stručnjak nastavlja da radi, ne više u svojoj firmi, ali ipak u svojoj struci. Do nas je došao podatak, mada ne mogu da ga sa sigurnošću potvrdim, da je bio direktor Mašinske industrije u Nišu. Zatim odlazi za Beograd. Bio je angažovan na izgradnji svih velikih hidrocentrala koje su se gradile u zemlji, poput Djerdapa, jer je on jedan od prvih koji je tu tehnologiju doneo u Srbiju. Dobrivoje takodje nastavlja da radi u struci. Našao je zaposlenje u fabrici Djuro Salaj u Nišu gde je dočekao penziju, dok se kod najmadjeg Dragoslava gotovo ništa nije promenilo.
Dušan i Dobrivoje Dimitrijević konačno su rehabilitovani 2015. godine, kada su odlukom nadležnog suda u Nišu pravosnažno oslobodjeni krivice da su bili kolaboracionisti. –Konačno posle duge i teške borbe dokazali smo da naš deda i njegova braća nisu bili saradnici okupatora. Time su se stekli uslovi da otpočnemo proces restitucije, to jest povraćaja imovine koja je Dimitrijevićima 1946. godine oduzeta, ističe Milovan.
Njihovi potomci danas su, kako to obično biva, po celom svetu.- Dimitrije je imao troje dece, sina i dve ćerke i petoro unuka, koji danas žive u Italiji, Kanadi, Latinskoj Americi i Beogradu. Ja i Milovan smo dodaje Dejan, deca Dušanove ćerke Gordane i živimo u Nišu. Nas dvojica imamo po dva sina. Dušan je imao i sina Vladislava koji nije imao poroda. Dobrivoje i Dragoslav takodje nisu imali dece, kao ni njihova sestra Dobrila, dok je Divna imala sina i dvoje unuka.
Zanimljivo je reći i da je Dušanova ćerka, a Dejanova i Milovanova majka, Gordana, poslednju godinu svog života provela u mestu svog detinjstva, na svom imanju, ali u tudjoj kući. –Naime, naša majka Gordana bila je smeštena u doljevačkom Gerontološkom centru, takoreći na pragu svoje kuće, dodaje Milovan, gde je, pre nekoliko godina, preminula.
Naši sagovornici, Milovan i Dejan, s ponosom su se u ovoj našoj priči podsetili svojih predaka. Inače, Dejan je, kako kaže nastavio njihovim stopama, jer je takodje po struci mašinski inženjer, specijalizovan baš za hidroelektrane. –Radim u Sportskom centru u Nišu, ali sa rodjacima planiram da se posvetim svom pravom pozivu. Naime, izgradnja mini hidrocentrala i danas je jako popularna, zbog velikog stepena iskorišćenja i visoke isplativosti. Tako da imamo u planu izgradnju jednog takvog pogona baš na Toplici u Doljevcu, stotinak metara uzvodno od nekadašnje hidrocentrale mog dede i njegove braće, a sada objekta Geronto centra. Milovan takodje radi u Nišu, u Tržnici. –Ja sam izgleda povukao malo na onog najmladjeg Dragoslava, kaže kroz smeh.
Bez obzira na to što su svojim radom doprineli napretku doljevačkog kraja, decenije pod etiketom narodnih neprijatelja, Dimitrijeviće su gotovo potpuno izbrisale iz naše istorije. Retke inicijative da bar neka ovdašnja ustanova ili ulica ponesu ime braće Dimitrijević, a njihova vila nameni za muzej, ostale su bez podrške, a sem nekoliko posvećenih istoričara, niko drugi ovoj uglednoj porodici i njihovom radu nije posvetio značajniju pažnju. Ova naša priča je nastala upravo sa težnjom da se to promeni.
J.Kozomara
