Doljevačka opština iznedrila je veliki broj ljudi koji su svojim radom doprineli njenom razvoju ili dali svoj doprinos nauci, kulturi, umetnosti, sportu. Mnogi od njih postali su poznati i mnogo dalje od lokalne sredine iz koje su potekli, dok je druge vreme bacilo u zaborav. Ova naša priča nastala je s namerom da sve nas podseti na značajne ljude iz našeg kraja i tako ih sačuva od zaborava, ali im time oda i počast za doprinos koji su dali ne samo lokalnoj zajednici, nego društvu uopšte.
Pesnik Vlasta Cenić
“Pisci se rode baš tamo gde treba i gde im liči”, kaže Vlasta Cenić, najpoznatiji pesnik o detinjstvu iz ovih krajeva.”Ja sam se rodio, pod živopisnim brdom Rujnik, odakle se, kao na platnu, vidi zagrljaj triju reka, u najlepšem selu na svetu”, jednog četvrtka 10.oktobra 1957.godine „… baš kad je lokal od stanicu poodija”, u ovdašnjoj tipičnoj seoskoj porodici ili kako bi on to rekao “ … ni kola, ni golema škola, ni tašna, ni mašna”.
Još u najranijem detinjstvu sve je pretvarao u rime i po tome bio poznat medju vršnjacima, bez obzira na to što nije uvek nailazio na odobravanje najbližih: “ Pesnici su čudni ljudi. Azdisali. Džabe arčiv vreme, papir i pisaljke.”
Naklonost ka knjizi, kaže duguje seoskom učiteljskom paru Evici i Miodragu Stankoviću. –I danas kada ih sretnem ja se osećam kao djačić. Cenić je potom završio srednju Mašinsko-tehničku školu u Prokuplju i Višu pedagošku školu u Prizrenu. Jugoslovensku književnost i srpski jezik studirao je u Skoplju i Prištini. Po struci je profesor književnosti i srpskog jezika. –Zaposlenje sam dobio gotovo odmah po završetku školovanja, jer se u Doljevcu pojavilo jedno upražnjeno mesto. Moram priznati da sam sa strahopoštovanjem ušao u taj svet, iz djačke klupe za katedru, ali evo mene na tom mestu već trideset sedam godina, kaže ovaj najpoznatiji ovdašnji stihotvorac, podsećajući se svojih početaka.
Bez obzira na iskazani talenat, prvu zbirku pesama objavio je kao već odrastao čovek, a zanimljivo je da su, iako je nadaleko poznat kao pesnik za decu i po pesmama napisanim na dijalektu, počeci njegovog književnog stvaralaštva vezani za pisanje pesama na književnom jeziku i to ne samo za najmladje. -Pišem ne samo pesme za decu, već pesme o detinjstvu, koje su podjedanko zanimljive i deci i odraslima i podjednako su prihvaćene i od jednih i od drugih. Imao sam bezbroj susreta i sa odraslima i verujte mi reaguju potpuno isto, kao i deca. Razlog za to verovatno leži u tome što ja i dalje pišem za dete koje još uvek čuči u meni. Inače, svoju prvu knjigu objavio sam sa trideset godina. To je bila “Pesnikinja lasta”, a objavilo ju je KUD “Mladost” iz Doljevca i sve pesme bile su posvećene mom zavičaju, selu.
Naviku da sve pretvara u rime, primenjivao je stalno pa i kad je postao nastavnik, a potom i profesor srpskog jezika u osnovnoj školi “Josip Broz Tito”, kasnije nazvanoj “Vuk Karadžić” u Doljevcu. Da bi djacima olakšao učenje, čak je i gradivo iz gramatike pretvarao u rime. – Uz takve zanimljive rime deca lakše pamte, pa su upravo u to vreme nastale pesme “Vokativ”, “Gospodin Epitet i žena mu Epitetka”. Ali, u tom periodu nastala je i opstala sve ove godine pesma “Nataša”, koju i danas redovno kazujem.
Nataša
“Mi smo bili čudna družba:
Roj dečaka klikeraša
i Nataša.
Dresovi nam bili isti,
Zato majka takav saši
i Nataši.
Preko noći iznenada
Prestale su igre naše
Zbog Nataše.
Postala je cura i po,
Otišla od klikeraša
Ta Nataša.
Slomila se dečja srca,
Svi odosmo u dvojkaše
Zbog Nataše.
Jedne noći ču se puška,
Udade se mašta naša.
Što, Nataša?
Nije bilo veće tuge,
Nit je bilo lepše snaše
Od Nataše.”
Na ideju da počne da piše i na dijalektu, na jeziku svog detinjstva, došao je kaže osamdesetih godina, kako bi dokazao da je poeziju moguće stvarati i na taj način, jer književni jezik treba znati, ali i poštovati maternji. Bio je pionir u stvaranju pesama za decu na narodnom jeziku. – I evo mene, 31 godinu posle toga, i dalje pišem i na narodnom jeziku, a moja prva knjiga na dijalektu i danas je podjednako tražena kao i nekada. “Bate će se ženi” je moj prvenac poezije za decu na narodnom jeziku ili “Štrapke” kako se zvalo prvo izdanje te knjige. Te “Štrapke” su otisci mog detinjstva. Ja sam mogao da o tome pišem i na književnim jezikom, ali samo na jeziku mog detinjstva sam mogao da dočaram te dečačke zvuke, boje i mirise.
Bate će se ženi
Na odelo pazi, bira kvo mu liči.
Ogledalce nosi, svaki dan se briči.
Čim pomenu svadbu, odma udremeni.
Sve mi toj meriše: Bate će se ženi!
Neki put uzvrcka, nedosed ga vaća,
S tatka se sporečka, smićav mu i braća.
I na men udara kvokavci žeženi,
Kad mu nažmikujem:”Bate će se ženi…”
Ja sam još malečak, još za svadbu nesam,
A bate je taman: ubav, mlad i besan!
Ja ću budnem dever sas peškir vezeni.
Jedva čekam kad će BATE DA SE ŽENI!
Rima, po rima, pesma, po pesma, knjiga, po knjiga i tako već pune tri decenije i još jednu godinu preko toga. Rezultat tog višedecenijskog stvaralaštva je 18 knjiga, od toga 15 zbirki pesama, poput već pomenute zbirke “Štrapke”, kasnije nazvane ”Bate će se ženi”, tu su i “Volele se šušumige”, “Krilati kamen”, “Radnički voz u 5 i 5”, “Da l’ ja čuvam ovce ili ovce mene” i mnoge druge, kao i “Kladenče”, zapis starih lirskih pesama doljevačkog kraja i dve antologije, dva cvetnika od kojih je jedan cvetnik pesnika i učitelja u Srbiji “Zauvek djaci”, a druga, najnovija “Moj otac hrani ptice”, antologija pesama o ocu za decu i mlade.
Zbog svog pesničkog umeća Cenić je redovni učesnik mnogobrojnih manifestacija u zemlji i regionu, a mnoge od njih u ovom kraju koje veličaju pisanu reč on je osnovao. Gotovo da nema grada u kom nije govorio svoje stihove, što mu je kako ističe donelo veliko duhovno bogatstvo. – Kada smo davnih godina doljevačkoj Osnovnoj školi promenili ime iz “Josip Broz Tito” u “Vuk Karadžić”, predložio sam da taj novi list u istoriji škole bude obeležen i osnivanjem jedne nove manifestacije . Tada nastaju i do danas opstaju “Susreti prosvetnih radnika, knjiženih stvaralaca za decu”. U medjuvremenu, oni učitelji s početka priče, koji su 1936.godine formirali KPD “Petar Kočić”, sada su oživeli kroz naše nastojanje da opet pokrenemo slično udruženje, tako da već pet godina postoji KPD Trorečje iz Kočana. Toliko dugo raspisujemo i konkurs za najlepšu ljubavnu priču “Na tragu Petra Kočića-Mrguda”, po najpoznatijoj njegovoj pripoveci. Tako da mi je jako drago što jedno malo mesto kao što je naše ima dve kulturne manifestacije, jednu prolećnu i jednu jesenju.
Ovakva druženja iznedre i zanimljive situacije, naročito u susretu sa decom. – Puno toga zanimljivog, lepog, smešnog, desi se na tim putovanjima i druženjima. Tako smo jednom prilikom na Drainčevim susretima, Dragan Radović, pesnik iz Leskovca i ja obilazeći škole u Merošini, Žitoradji, Kuršumliji i Blacu, onako već umorni pokušali da se izvučemo od deljenja autograma, pa je Dragan rekao jednom detetu: “Oprosti, ne mogu da ti dam autogram, nepismen sam” . A dete prilazi meni i pita: “Čiko, čiko a jesi li i ti nepismen?”
Godine stvaralaštva, samo još više raspiruju pesničke ideje, pa tako i Cenić gotovo nikad ne staje. Uvek ima nešto novo, ako ne na papiru, onda u glavi.
Dodajmo i to da je Vlasta Cenić član Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika i književnih prevodilaca Niša, kao i jedan od idejnih tvoraca i ambasador Čitalića, međuškolskog projekta koji neguje razvijanje veština čitanja i razumevanje pročitanog i pismenog izražavanja. Voditelj je brojnih kulturnih manifestacija u opštini Doljevac i šire, voditelj i saradnik Radio Koprijana i glumac KUD-a Mladost iz Doljevca. Nekoliko njegovih pesama, poput numere “Tražim te” komponovano je za dečje muzičke festivale. Osvojio je i niz nagrada na mnogobrojim festivalima. Svuda stiže i ništa mu nije teško. Zato i ne čudi što su “..,svi zaspali: i skitnice, i zaludni…S’m pesnici i petlovi još su budni…”
Prof. dr Novica Randjelović
Svakako jedan od najistaknutijih naših stanovnika je prof.dr Novica Randjelović, biolog, dugogodišnji profesor mnogih fakulteta u zemlji, jedan od osnivača Departmana za bilogiju na PMF-u Nišu, takodje i jedan od najboljih poznavalaca biljnog sveta i biljnih zajednica jugoistočne Srbije, po kome je jedna vrsta iz porodice šafrana dobila ime, te zbog svog značajnog obrazovno-vaspitnog i naučno-istraživačkog rada prof. dr Randjelović s pravom može poneti titulu velikana opštine Doljevac.
Novica Randjelović rodjen je u Kočanu, selu doljevačke opštine,15 .septembra 1937.godine. Iako je bio dete nepismenih roditelja, koje je odrastalo u teškim posleratnim uslovima, dostigao je i prestigao mnoge savremenike. – Moj izbor je bio da ostanem da živim u mestu svog rodjenja. Gde god da sam išao zbog školovanja ili rada uvek sam se istog dana vraćao u moje rodno Kočane, koje je bilo polazna tačka za sve što sam u životu radio, počinje priču za radio Koprijan prof.dr Randjelović. Osnovnu školu završio je u Kočanu i Pukovcu, a Mešovitu gimnaziju u Nišu. Potom upisuje Višu pedagošku, odsek biologija i hemija i stiče zvanje nastavnika, te pronalazi zaposlenje. Obaveze na poslu i u porodici nisu ga sprečile da dalje nastavi školovanje. – Nije mi bilo teško da postignem sve to, jer sam uspeo da se dobro organizujem, a i bilo sam mlad. Kad ste mladi ništa ne bi trebalo da bude teško.
Diplomirao je na PMF-u u Skoplju, 1969. na odseku za biologiju, a potom primljen na posdiplomske studije u Zagrebu. Magistrirao je 1974.godine na temu “Flora i vegetacija Seličevice”.Četiri godine obilazio je svaki pedalj Seličevice, preko 200km2 i popisao 650 biljnih vrsta koje rastu na njoj, a koja je do tada bila samo delimično istražena. Doktorirao je četiri godine kasnije, 1978. na “Fitocenološko-ekološkim karakteristikama brdskih travnjaka jugoistočne Srbije”.–Istraživao sam terene do makedonske i bugarske granice i prošao mnogo kilometara, ali sam ovu oblast naše zemlje do detalja izučio. Put je ovog vrsnog botaničara zatim odveo u Prištinu, na poziv tadašnjeg rektora Ferisa Krasnićija. Na tamošnjem PMF-u predavao je sistematiku viših biljaka, a botaniku sa ekologijom na Poljoprivrednom fakultetu. Otvaranje Tehnološkog fakulteta u Leskovcu, otvorilo je i put prof. dr Randjeloviću da paralelno postane profesor i na toj visokoj školi, gde je predavao mikrobiologiju.
Rad u nauci i rezultati koje je postigao preporučili su ga i za političku karijeru. Prof. dr Randjelović postaje predsednik Opštine Doljevac 1978. godine i tu funkciju obavlja do 1982. Iako je, kako ističe, imao mogućnosti da i tu napreduje i ostvari zavidnu političku karijeru, nije to želeo, te se vratio nauci. -Funkciju predsednika opštine prihvatio sam pre svega zbog želje da doprinesem razvoju mog kraja i uvedem red u politički život Opštine Doljevac. Tu funkciju sam obavljao volonterski. Za vreme mog mandata pokrenuo sam mnoga pitanja od značaja za ovaj kraj. Tada je realizovana ideja o izgradnji Doma kulture, Policijske stanice, ambulanti u mnogim naseljima, a takodje počela je i izgradnja zgrade Doma zdravlja u Doljevcu i srednje škole.
Zanimljivo je istaći da je prof. dr Randjelović te 1978. godine i to ne samo iste godine i istog dana, nego, kako kaže, istog sata postao predsednik Opštine Doljevac, a ujedno i doktor nauka. Naime, slučaj je hteo da su se poklopili datumi odbrane doktorske disertacije i glasanja za prvog čoveka Doljevca. I ovoga puta prof. je dao prednost nauci. Otišao je u Zagreb na odbranu doktorske disertacije, a za predsednika opštine biran je u odsustvu, što je bio presedan. Bez obzira na to izabran je jednoglasno. – Uz veliku podršku mog školskog druga Zarija Stojkovića postao sam predsednik doljevačke opštine. Istovremeno, u Zagrebu, nakon što sam proizveden u doktora nauka, moj mentor i profesor Ljudevit Ilijanić, obratio se prisutnima rečima: “Danas je Jugoslavija dobila još jednog doktora nauka, a općina Doljevac novog predsjednika!”
Politički angažman omogućio mu je da pokrene i ostvari ideju, koju je sa kolegama biolozima imao dugo godina, a to je otvaranje Departmana za biologiju na niškom PMF-u, osnovanom nakon razdvajanja prirodnih i društvenih nauka, koje su se do tada zajedno izučavale na Filozofskom fakultetu. Tako da Novica Randjelović nakon Prištine i Leskovca, kao profesor stiže i u Niš. Najpre je na Fakultetu zaštite na radu predavao mikrobiologiju životne sredine. Ali otvaranje Departmana za biologiju na niškom PMF-u bio je, kako kaže, njegov san. I ne samo da je ostvario taj san, nego je postao i prvi šef katedre.- Nisam ostao dugo na toj funkciji, svega godinu dana, jer sam stekao uslov za penziju 2000. godine. Ali ostvario sam svoj cilj, tako da svi ovdašnji mladi ljudi koji sada žele da studiraju biologiju mogu to da učine u svom gradu i jako sam ponosan na to svoje dostignuće.
Bez obzira na devetu deceniju života prof. dr Randjelović, kao prirodnjak je i dalje vrlo aktivan i posvećen prirodi. Poznaje gotovo svaki pedalj planina ne samo ovog dela Srbije, nego i mnogih drugih koje je godinama sistematski izučavao. Od bugarske do makedonske granice, od Boslegrada do Preševa, oko Vlasine Zaječara, Negotina, Ražnja, Paraćina, sve do Beograda. Odličan je poznavalac gljiva i lekovitog bilja i vrsni stručnjak za pripremu čajeva i rakija travarica. Napravio je dve zavidne zbirke biljaka, Herbarium mesiacum Doljevac i biljnu apoteku Herba mesiaca. Iza sebe ima brojne naučne radove. Prvi je, sa studentima, u ekspediciji po planini Ostrozub 1983. godine otkrio da lovor-višnja (Prunus laurocerasus), u narodu poznatija kao zeleniče, cveta, uprkos do tada vladajućem mišljenju da ovaj endemo-relikt (retka, jer je ima samo na još dva mesta u svetu i jedna od najstarijih biljnih vrsta na planeti) na tom svom prirodnom staništu ne cveta. Posebno mesto u naučnom radu prof. dr Randjelovića zauzimaju i istraživanja roda Crocus L. tj. šafrana, jer je, sa saradnicima, našao dve nove vrste, do tada nepoznate nauci. Jedan je dobio ime C.novicii, a drugi C.randjeloviciorum. Tako je njegovo ime postalo poznato u ovoj nauci.
Pored svega toga upravo privodi kraju jedinstvenu knjigu o stanovnicima svog rodnog Kočana GENEOLOGICA KOČANEIANA.
Zarije Stojković
Zarije Zare Stojković najpoznatiji hroničar doljevačkog kraja, ali i istaknuti politički radnik jedna je od najautentičnijih ličnosti doljevačke opštine. Pripadao je zlatnoj generaciji doljevačkih djaka, kasnije i najpoznatijim i naučenijim našim stanovnicima svoga doba, zajedno sa lekarem Tomislavom Kitanovićem iz Pukovca i prof. dr Novicom Randjelovićem iz Kočana.
Zarije je rodjen 05.maja 1936.godine u Pukovcu, a poreklo njegove porodice vezuje se za leskovački kraj. Svoju natprosečnu inteligenciju iskazao je u najranijem dobu tako da nije bilo iznenadjujuće što je bio djak generacije pukovačke škole. Ovu tvrdju potvrdjuju i reči njegovog školskog druga, kasnije i političkog saradnika prof. dr Novice Randjelovića. –Uvek je bio najbolji medju nama. Dr Kitanović odmah tu iza njega, a ja, po znanju, neposredno iza njih dvojice.
Kao stipendista Stojković je upisao Učiteljsku školu u Aleksincu i posle petogodišnjeg školovanja, diplomirao 1955.godine. I tamo je bio djak generacije. Završivši potom Višu pedagošku školu u Nišu stiče zvanje nastavnika srpskog jezika i književnosti. Kao vanredni student Filozofskog fakulteta u Skoplju završava studije i stiče zvanje profesora srpskog jezika i jugoslovenske književnosti. Njegovo znanje i tamo je postalo zapaženo vrlo brzo nakon početka strudija, pa je u sećanju njegovih savremenika, ostala priča o tome da su ga profesori na fakultetu smatrali sebi ravnim po znaju, pa ga nisu tretirali kao studenta, već kao kolegu i na taj način sa njim razgovarali na ispitima, a on je svaki put to poverenje opravdao.
Radio je najpre u OŠ u Grudašu, u opštini Žitoradja, a zatim u Dubovu. Kasnije zaposlenje dobija u svojoj opštini. Stojković je bio i istaknuti rukovodilac, direktor OŠ u Pukovcu i Doljevcu. Obavljao je i funkciju direktora Narodne biblioteke u Doljevcu. Zapažena je bila i njegova politička karijera. Bio je predsednik opštine Doljevac, predsednik SSRN (Socijalističkog saveza radnog naroda), kao i Opštinskog komiteta CK.
Jedinstveno štivo za ove prostore, monografiju o opštini Doljevac, „Doljevac i okolina u prošlosti“ je njegovo nažalost jedino, ali jako dragoceno štivo, s obzirom na to da do sada niko nije tako sveobuhvatno istražio i na jednom mestu objedinio celokupnu istoriju doljevačkog kraja. Iz Stojkovićeve monografije mogu se saznati svi podaci od značaja za prošlost ovih prostora, koji se samo u tragovima mogu naći u literaturi. Knjiga je izdata 1998.godine. -Žao mi je što je tokom svoje karijere veliku pažnju poklonio politici, a manje književnom radu. Moje je mišljenje da je time što je otišao u politiku, opština Doljevac možda dobila istaknutog političkog radnika i rukovodioca, ali je izgubila jednog od najboljih književnih stvaralaca, rekao nam je o Stojkoviću, prof. Randjelović, koji je upravo na inicijativu i uz Stojkovićevu podršku postao predsednik Opštine Doljevac 1978.godine.
Prema kazivanju njegovih savremenika Stojković je pripremao štampanje još jedne knjige o svakom selu doljevačke opštine, ali ga je smrt sprečila u nameri da je objavi. Nažalost, ne zna se sudbina tog rukopisa nakon njegove smrti.
Zarije Zare Stojković umro je u Doljevcu, gde je dugo godina i živeo, 2012., u 76.godini.
Dr Tomislav Kitanović
U grupi učenih ljudi, koji su stečeno znanje stavili u službu svojih zemljaka je i lekar Tomislav Kitanović iz Pukovca, jedan od prvih fakultetski obrazovanih ljudi iz ovog sela doljevačke opštine, a prvi koji je završio medicinu. I danas u sećanju mnogih žitelja ovog kraja, ali i svih republika bivše Jugoslavije, živi uspomena na lekara, izuzetne stručnosti, koji je na posao uvek dolazio pola sata ranije, a odlazio tek kada pregleda sve pacijente, bez obzira na radno vreme i koji, tokom svog radnog veka, nije imao ni jedan dan bolovanja. Svoje pacijente je vrlo često posećivao i van radnog vremena i nikoga, ko je zatražio njegovu pomoć ili savet, nije odbio.
Dr Tomislav Kitanović rođen je 24. decembra 1936. godine u Pukovcu.Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio u je Pukovcu, a zanimljivo je istaći da je bio školski drug sa već pomenutim slavim Doljevčanima, prof. dr Novicom Randjelovićem, biologom, sa kojim je i delio školsku klupu i književnikom i političarem Zarijem Stojkovićem.
Dr Kitanović je nakon završetka osnovnog obrazovanja, školovanje nastavio u gimnazijama u Nišu i Prokuplju.-Dok se školovao u Prokuplju, otac mu je hranu biciklom donosio iz Pukovca jednom nedeljno. Imao je skromnu odeću, pa ga je jako rastužila izjava profesor srpskog jezika, koji je jednom prilikom rekao, nakon pismenog zadatka na kom je moj otac dobio peticu: „Vidi, vidi, seljančeta u prtenoj košulji, a piše o svili!“, kaže, podsećajući se svog oca, Robert Kitanović.
1955.godine dr Kitanović upisao je Medicinski fakultet u Skoplju, a studije je posle dve i po godine nastavio u Beogradu. Diplomirao je1962. godine, nakon čega se vraća u rodni kraj da bi u niškoj bolnici bio na stažiranju. –Prvo zaposlenje dobija 1964.godine u svom rodnom kraju, u ambulanti u Malošištu, a godinu dana kasnije postaje član lekarskog tima novoosnovanog Doma zdravlja u Doljevcu.Karijeru potom nastavlja u Nemačkoj, gde je svoje znanje iz oblasti anesteziologije, ali i akupunkture, kroz saradnju sa tamošnjim istaknutim stručnjacima, doveo do vrhunskog nivoa. –Od 1970. do 1974. godine moj otac je radio kao asistent hirurgije i neurohirurgije u Versorgungskrankenhaus-u u Bad Pyrmont-u, potom godinu dana kao asistent anesteziologije u Kresikrankenhaus-u u Hamelnu. Usavršavao se potom još dve godine iz oblasti anesteziologije, a onda bio i šef anesteziološke službe do 1980. godine u bolnici St. Josefs u Cloppenburg-u. U Nemačkoj je radio do 1983.godine, da bi se potom vratio u Jugoslaviju, u Niš. Ubrzo je postavljen za prinudnog upravnika u Domu zdravlja u Doljevcu, da bi nakog godinu dana rada ostao u toj zdravstvenoj ustanovi kao lekar opšte prakse, reanimator i akupunktorolog. Prvi je u ovom kraju primenjivao tehniku lečenja pacijenata akupunkturom i postigao zavidne rezultate, sa procentom uspešnosti od preko 60 odsto, a bio je i saradnik Zavoda za akupunkturu Sarajevo.
U Beogradu i Sarajevu, sa dr Miodragom Randjelovićem, nastavio je da usavršava znanje stečeno u Nemačkoj od stručnjaka iz te zemlje, ali i Kineza i dobio potrebne sertifikate za rad, jer je kako ističe dr Randjelović u razgovoru za radio Koprijan, uvek težio tome da stiče nova znanja i aktivno prati sve novine u medicinskoj nauci. –Na osnovu našeg dugogodišnjeg prijateljstva, ali i zajedničkog rada u medicini, mogu da kažem da je on bio uzor svakome od nas i jedan od najboljih lekara DZ-a u vreme kada sam ja tamo radio, kaže, podsećajući se svog prijatelja i kolege, dr Randjelović.
I smrt ga je zadesila na radnom mestu 2001. godine, iako ga je samo nekoliko meseci delilo od penzije. –Doživeo je infarkt, pred kraj radnog vremena. Nažalost, mi u Domu zdravlja, nakon ukazane prve pomoći, nismo mogli da učinimo ništa više, pa smo ga kolima hitne pomoći povezli u niški Klinički centar. Medjutim, negde kod Malošišta dr Kitanović je preminuo, ističe dr Randjelović.
Inače, dr Kitanović je bio svestrana ličnost, pa je pored izuzetne stručnosti u svom poslu imao i mnoga druga interesovanja. Za vreme studija i u vojsci bavio se atletikom, čak je bio i član beogradskog „Partizana”.– Takodje je obožavao epsku poeziju. Epske pesme znao je napamet, a mogao je od korica do korica da ispriča i Gorski vijenac.
Bez obzira na skromno poreklo dr Kitanović je bio jako ambiciozan i svojim trudom, marljivošću i radom uspeo je u životu i postao veoma cenjen medju svojim pacijentima, ne samo u ovom kraju, nego u svim bivšim republikama Jugoslavije, jer se uspešnost njegovog rada u lečenju mnogih bolesti od išijasa, glavobolje, spondiloze, bolova u zglobovima, do depresije, putem akupunkture, nadaleko pročula. Dr Kitanović bio je i dobitnik mnogih plaketa i povelja za doprinos razvoju zdravstvene zaštite na ovim prostorima i ime koje se s poštovanjem izgovara i danas.
Članovi njegove porodice danas žive u Nišu i Nemačkoj. Supruga Tomislava Kitanovića, Zorica, živi u njihovom porodičnom domu u Nišu. Dr Kitanović ima dvoje dece, ćerku Oliveru i sina Roberta, koji je govorio za naš radio. Olivera živi i radi u Nemačkoj. Sin doktora Kitanovića, Robert, radi u oblasti industrijskog menadžmenta, a pored toga dugi niz godina aktivno se bavi muzikom. Bio je član „Papy Band“-a, a zatim i poznatog niškog hip-hop sastava „Ding Dong“, sa kojim je izdao 3 albuma i više singlova. Poznat je po hitovima „Ćelav sam, pa šta!?“ i „Oš Koš Loš Još“. I dalje se bavi muzikom, pod pseudonimom „Roby R“.
Autor emisije: Jelena Kozomara
U emisiji govore pesnik Vlasta Cenić, prof. dr Novica Randjelović, sin dr Tomislava Kitanovića, Robert i dr Miodrag Randjelović.
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Emisiju podržalo Ministarstvo kulture RS
