Doljevačka opština iznedrila je veliki broj ljudi koji su svojim radom doprineli njenom razvoju ili dali svoj doprinos nauci, kulturi, umetnosti, sportu. Mnogi od njih postali su poznati i mnogo dalje od lokalne sredine iz koje su potekli, dok je druge vreme bacilo u zaborav. Ova naša priča nastala je s namerom da sve nas podseti na značajne ljude iz našeg kraja i tako ih sačuva od zaborava, ali im time oda i počast za doprinos koji su dali ne samo lokalnoj zajednici, nego društvu uopšte.
Braća Dimitrijević
Ono što je Nikola Tesla bio za ceo svet, braća Dimitrijević bila su za doljevački kraj.Naime, revolucionarna otkrića na polju električne energije do mesta udaljenih od centara dešavanja, stizala su sa velikim zakašnjenjem, ali, zahvaljujući umnim ljudima svoga doba ipak su pronalazila put i do zabačenih palanki i sela.
Za ovdašnje stanovništvo prekretnica u industrijskom razvoju bile su dvadesete godine prošlog veka. Te 1920., na mestu stare vodenice na Toplici, braća Dimitrijević, podigla su savremeno mlinsko postrojenje, što je za te prilike i ove prostore, bio nesvakidašnji izum. Braća Dimitrijević bila su zaslužna što su naši preci, konačno imali prilike, da dobiju električno osvetljenje 1929. godine. El.energija, nakon Doljevca, stiže i u Držanovac, Mekiš, Orljane, Kočane, Pukovac i Brestovac. Pored osvetljenja, Dimitrijevići su za ovdašnje stanovništvo učinili još mnogo toga. Izgradili su javna kupatila i zalagali se kod nadležnih državnih organa za izgradnju škola i ambulanti.
Porodica Dimitrijević imala je četvoricu sinova Dimitrija (1897), Dušana (1899), Dobrivoja(1903) i Dragoslava(1905) i dve kćeri, Dobrilu i Divnu.
Dok se nastariji Dimitrije školovao u zemlji i svetu, ostala braća sa Dušanom na čelu ostala su u selu i pokrenula svoj posao. Nakon završetka fakulteta u Pragu i magistrature u Beču, Dimitrije se vraća u rodni kraj. Kao mašinski inženjer bio je jedan od najučenijih ljudi u svom kraju, koji je savremene tehnološke trendove primenjivao u svojim preduzećima. Moderna mlinska postrojenja niču u Doljevcu, Držanovcu i Brestovcu, kao i mini hidrocentrala u Doljevcu. I ostala braća radila su na razvijanju porodičnog posla.
Drugi brat Dušan bio je industrijalac, narodi poslanik i nosilac najviših državnih priznanja. Njegovo aktivno političko delovanje pominje se još 1927.godine, kroz saradnju sa tadašnjim ministrom zdravlja dr Aleksom Savićem iz Prokuplja. I posle drugih parlamentarnih izbora 1935. godine Dušan Dimitrijević, postaje zamenik ministra gradjevina. Dušan je bio nosilac Ordena jugoslovenske krune petog reda, kao i Medalje za usluge kraljevskom domu.
Medjutim, završetak II svetkog rata nije bio kraj muka za porodicu Dimitrijević. – Naprotiv, to je bio početak njihovog kraja, kažu za radio Koprijan Milovan i Dejan Radojević iz Niša, unuci Dušana Dimitrijevića, čija je majka Gordana bila Dušanovo drugo dete. 1946. godine država im je uzela sve, pod obrazloženjem da su radili protiv nje. Od uglednih industrijalaca, Dimitrijevići postaju državni neprijatelji, iako im je jedini greh, kažu njihovi potomci, bio taj što su bili bogati. -Nove vlasti protiv dede Dušana i njegovog brata Dobrivoja, podižu optužnicu, osudjuju ih za saradnju sa neprijateljem i proteruju iz rodnog kraja. Dušan i Dobrivoje Dimitrijević konačno su rehabilitovani 2015. godine, kada su odlukom nadležnog suda u Nišu pravosnažno oslobodjeni krivice da su bili kolaboracionisti.
Naslednici ove poznate porodice danas su, kako to obično biva, po celom svetu. Milovan i Dejan, Dušanovi unuci, žive u Nišu, a naslednici najstarijeg Dimitrija i jedne od sestara u Beogradu, po Evropi i Južnoj Americi. Ostala braća i jedna sestra nisu imali naslednike.
A pogoni u Doljevcu, usled nestručnog rukovanja i nemara novih vlasnika, nakon rata polako, ali sigurno propadaju. Najpre sa radom prestaje hidrocentrala, a kasnije i mlinovi, te dugogodišnja ulaganja u ovaj porodičan posao bivaju obezvredjena. Na mestu nekadašnjeg mlina sada je Gerontološki centar, dok se vila ove braće i sada nalazi pored Toplice. Iako ruinirana, predstavlja podsetnik na jedno vreme i posebne ljude, koji su imali vizionarskog dara i smisla za inicijativu i razvoj kraja u kojem su živeli.
Opširniju priču o braći Dimitrijević imaćete prilike da čujete u posebnoj emisiji.
Prof. dr Dragica Ilić
Priču o učenim ljudima našeg kraja nastavljamo još jednom zanimljivom ovdašnjom ličnošću.
Prof. dr Dragica Ilić rođena je 31. marta 1955. u Perutini, gde je završila osnovnu školu. Srednjoškolsko obrazovanje nastavlja u Nišu, a zatim upisuje i Filozofski fakultet u tom gradu. Studira na grupi za sociologiju. Postdiplomske studije završila je u Beogradu na Fakultetu političkih nauka, a doktorirala u Nišu na Fakultetu zaštite na radu.
Radila je na raznim visokoškolskim ustanovama u zemlji, medju kojima su Viša škola za vaspitače u Negotinu i gimnazija u Soko banji. Punu afirmaciju stiče na Učiteljskom fakultetu u Vranju gde je predavala u periodu od 2002. do 2017, a trenutno je profesor je na Fakultetu za pravo, bezbednost i menadžment „Konstantin Veliki“ u Nišu.
Prof. dr Dragica Ilić ističe se i svojim naučnim radom i nizom radova i knjiga na temu socijalne ekologije i zaštite čovekove sredine, kao što su “Doprinos socijalne ekologije zaštiti čovekove životne sredine”, “Uvod u ekološko vaspitanje“, “Ekološko vaspitanje”, “Socijalna ekologija za studente Učiteljskog fakulteta”, “Energija i zaštita životne sredine”, “Kvalitet života izbeglih lica”.
Zapažen je i njen rad ne samo u nauci, već i u književnosti, s obzirom na to da je objavila 5 romana, a upravo priprema šesti. Prvi roman “Vihor života” objavila je 1997. godine, a zatim su usledili “Vratiću se majko I” godinu dana kasnije, kao i nastavak “Vratiću se majko II” koji je ugledao svetlost dana 2005.godine. “Priče za decu” štampane su 2008., a “Povratak” prvo izdanje objavljeno je 2015. godine.
Sada paralelno radi na pisanju novog romana „Miris trave“, a ne zapostavlja ni naučni rad, te je tako u pripremi najnoviji udžbenik „Duhovna ekologija“.
Prof. dr Dragica Ilić je član Udruženja srpskih književnika u otadžbini i rasejanju.
Mr Vladimir Marjanović
Magistar tehničkih nauka Vladimir Marjanović, rodom iz sela Kočana u opštini Doljevac, u ovoj rubrici se našao zbog doprinosa svom rodnom mestu. Ljudi iz ovog kraja, koji je pretežno seoska sredina i kao takva uvek na marginama društva, kako je nedavno rekao prof. dr Boško Prokić, vrlo često žele da život nastave negde drugde, pa mnogi kada jednom odu više se ne vrate i ne sete sela ili ga se čak i stide. Ova oblast je medjutim imala sreću da je bilo mnogo više onih ljudi koji i kad iz sela odu, stalno su mislima u njemu i svojim radom žele da doprinesu sredini iz koje su potekli. Vladimir Marjanović je jedan od njih.
Rodjen je 16.avgusta 1947.godine. Školovanje je započeo u svom rodnom Kočanu, a kasnije nastavio u Nišu, gde se porodica preselila 1959.godine. Nakon srednje Tehničke škole, upisao studije na Gradjevinskom fakultetu. Uskoro dobija i stipendiju Mašinske industrije i što je u to vreme bila retkost, odlazi u inostranstvo, u tadašnju Čehoslovačku, na praksu. Kao stipendista Mašinske industrije diplomirao je 1973. godine i odmah dobio zaposlenje. Poslovnu karijeru potom nastavlja u Paraćinu, a istovremeno je završio postdiplomske studije na niškom Gradjevinskom fakultetu 1998. godine i stekao zvanje magistra tehničkih nauka. Sada je penzioner i sa porodicom živi u Beogradu.
Iako već godinama ne živi u rodnom kraju, Vladimir Marjanović ne zaboravlja svoje korene. U ranijem periodu već je svojim zalaganjem, a uz podršku ovdašnjih prijatelja, dopremio i montirao montažni most preko Puste Reke, kako bi poljoprivrednicima iz Kočana koji obradjuju svoje njive s druge strane reke, za nekoliko kilometara skratio put do parcela.
No to nije sve. U narednom periodu planira realizaciju još jednog značajnog projekta za unapredjenje života zajednice iz koje je potekao. –Naime, pošto je zgrada kočanske škole stara bezmalo sto godina, postala je neuslovna za savremene potrebe i normalno odvijanje nastave, pa sam ja sa još nekim zainteresovanim ljudima napravio projekat za rekonstrukciju školske zgrade. Mi smo inače, uz podršku Ministarstva prosvete, već uredjivali ovaj prostor. Naime, zbog problema sa grejanjem tokom zimskog perioda, spustili smo plafone za jedan metar, sa četiri na tri metra visine, što je omogućilo lakše i brže zagrevanje učionica. Tako su istovremeno stvoreni uslovi da se sada u potkrovlju dograde 4 nove učionice ili kabineta za izvođenje nastave. Takodje, paralelno sa tim napravili smo i projekat za izgradnju fiskulturne sale u dvorištu škole, jer kočanski osnovci nemaju mogućnosti za rekreaciju, naročito u zimskom periodu, kaže Marjanović. Zahtev sa kompletnom dokumentacijom već je predat resornom ministarstvu i očekujem, uzimajući u obzir realne potrebe djaka u Kočanu, da ćemo naići na podršku nadležnih.
Ovoj ideji, s obzirom na to da je u penziji, sada, dodaje, ima vremena da se posveti, a to smatra i svojom obavezom prema porodici i precima, jer je mišljenja da je svaki čovek došao na ovaj svet da bi stvarao, kao što su drugi stvarali za njega. – Jednostavno to je moj doprinos kraju iz kog sam potekao, pa svoje znanje želim da iskoristim da ga unapredim.
Da mu je rodni kraj, gde god išao, uvek bio u mislima, svedoči i podatak da je nakon višedecenijskog istraživanja, objavio knjigu “Monografija porodice Marjanović”, koja je nedavno imala svoju promociju, gde drugde nego Kočanu i to u zgradi škole u kojoj se Vladimir, kako sam ističe, opismenio.
Ovo štivo značajno je za ovaj kraj jer pored istorijata svoje porodice, Marjanović, u knjizi govori i o drugim zanimljivim, možda pomalo i zaboravljenim temama vezanim i za istoriju i običaje sela, ali i jezik, karakteristični dijalekt naše oblasti koji takodje, kao i mnogi običaji, nestaje. -Ideja o pisanju ovakve knjige rodila se još šezdesetih godina prošlog veka, prilikom g mog boravka u selu, kod dede. Deda Djordje bio je živa legenda sela i umeo je vrlo živopisno da pripoveda i precizno opisuje mnoge zanimljive detalje iz svog života. Vodjen znatiželjom počeo sam da beležim njegova kazivanja i tako sam krenuo da prikupljam podatke za monografiju, koja je nedavno ugledala svetlost dana, kaže autor Vladimir Marjanović.
Knjiga ovakve tematike na prostoru doljevačke opštine nema puno, te je tim pre “Monografija porodice Marjanović” naišla, kako kaže autor na vrlo lep prijem. –Želeo sam da promocija knjige bude u selu gde su mi koreni, u školi u kojoj sam se opismenio, tako da su mi moji drugovi iz Kočana pomogli da sve to organizujemo. Mogu vam reći da sam odzivom ljudi bio pozitivno iznenadjen, jer je prostor koji smo prvobitno planirali bio premali da primi sve zainteresovane posetioce, a čak nije bilo ni dovoljno primeraka knjige za sve čitaoce, koje sam planirao da podelim na promociji.
Pored svega pomenutog Vladimir ima još mnogo ideja, ali i spremnih projekata, tako da se, kako zaključuje na kraju, nada da će veliki broj onoga što ima u planu biti i realizovano.
Vaterpolista Sava Randjelović
I na kraju najmladji, a najpoznatiji. Vaterpolista Sava Randjelović jedan je od najpoznatijih i najuspešnijih srpskih sportista, vlasnik najsjajnijih odličja sa svih velikih evropskih i svetskih takmičenja i jedan od malobrojnih reprezentativaca Srbije sa teritorije opštine Doljevac. Iako u svojoj bogatoj kolekciji odličja ima sve što se u vaterpolu može osvojiti i dalje nesmanjenom žestinom nastavlja da demonstrira svoje umeće u bazenu.
A tek mu je 25 godina. Sava Randjelović rodjen je 17. jula 1993. godine, kao jedino dete svojih roditelja. Osnovnu školu završio je u Doljevcu, a gimnaziju 9.maj u Nišu.Talenat za bavljenje vaterpolom iskazao je vrlo rano, sa sedam godina. Inače, kao i većina dobrih stvari i Savini počeci u vaterpolu bili su, kako kaže, proizvod slučajnosti. -Desilo se sasvim slučajno. „Krivac“ je moj drug Ilija iz Doljevca koji je pre mene krenuo da trenira vaterpolo, pa je njegov tata predložio mom da krenem i ja, da mu pravim društvo. Već posle nekoliko treninga shvatio sam da mi se taj sport jako dopada, posle se pokazalo i da imam talenta i evo gde sam sad.
Tako je Sava Randjelović svoju vaterpolo karijeru započeo je u Nišu, gde je igrao skoro celu deceniju, nastavio u Kikindi, blistao u Crvenoj zvezdi, u kojoj je proveo četiri godine i bio kapiten u vreme kada je ovaj klub dominirao Ligom šampiona. Svoju internacionalnu klupsku karijeru započeo je u italijanskoj Breši, a sada igra za madjarski OSC. Od 2012. godine standardni je član našeg seniorskog vaterpolo tima, sa kojim je još u ranim dvadesetim postigao najveće uspehe i osvojio najznačajnija takmičenja.
Sa drugovima i saigračima ove godine nastupao je na svim velikim takmičenjima, a na poslednjem, Evropskom prvenstvu u Barseloni odbranili su zlato, četvrto u nizu.
U svojoj kolekciji ima 12 zlatnih odličja i jednu bronzu, a ni jedno finale, u kojem je do sada igrao, reprezentacija Srbije nije izgubila. Dominirao je sa igračima iz reprezentacije na Evropskim i Svetskim prvenstvima i u Svetskoj ligi, a 2016., sa 23 godine, okitio se u Riju i najsjajnijim odličjem koje je san svakog sportiste, zlatnom olimpijskom medaljom, koja mu je, kako ističe u razgovoru za radio Koprijan i najdraža. –Sigurno je da je zlatna medalja sa Olimpijskih igara ona najdraža tu nema dileme. San svakog sportiste kada počne da se bavi bilo kojim sportom je da osvoji najviše što može u tom sportu, a to su za sve nas OI. Osvajanjem olimpijskog zlata ostvario sam sve svoje dečačke snove, kaže Randjelović.- Uvek sam verovao u sebe i u sve što radim. Sanjao sam, kao i svaki drugi dečak o tome. Posle svakog treninga imao sam motiv više i jasne ciljeve pred sobom. Sve mi se to isplatilo kasnije. Veoma sam, dodao bih, zahvalan na podršci koju sam tokom tog perioda dobio, što se pre svega odnosi na moje roditelje, bez kojih ne bih postigao sve ovo. Bez obzira na to što je zvezdane visine već dotakao, sanja i dalje. -Sanjam da sve te medalje osvojim ponovo. Iznova to sebi postavljam kao ciljeve. Jer, bez toga ne bih mogao da dalje napredujem.
Pored svih reprezentativnih i klupskih obaveza Sava stiže da se posveti i obrazovanju.-Studiram menadžment u sportu, kao i medjunarodnu ekonomiju. Nju sam medjutim, malo stopirao, jer mi je teško i neizvodljivo da se tome ozbiljnije posvetim, s obzirom na to da sam stalno van zemlje. Iako su godine igračke karijere pred njim, kako dodaje, planira da u vaterpolu ostane. – Svakako, sa ove tačke gledišta, voleo bih da ostanem u vaterpolu, na primer kao trener ili pomoćni trener. Još uvek moja karijera ide uzlaznom putanjom, puno godina igre je predamnom, tako da ima vremena za takvu vrstu planiranja.
Za kraj , ko će bolje, nego Sava porukom motivisati sve ovdašnje klince. –Moraju biti istrajni u tome što rade, moraju bezrezervno verovati u sebe i sigurno će uspeti.
Autor emisije: Jelena Kozomara
U emisiji govore unuk industrijalca Dušana Dimitrijevića, Milovan Radojević, mr Vladimir Marjanvić, vaterpolo reprezentativac Srbije Sava Randjelović.
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Emisiju podržalo Ministarstvo kulture RS
