Priča o Doljevcu ne može biti prava i sveobuhvatna ako se ne spomenu njen narod i graditeljstvo, kuće i ognjišta, đermovi i petlovi…
Srpski narodni instrumenti, igre, nošnje, stari zanati, legende, mitovi i običaji čuvaju srpsku tradiciju od zaborava, a ukoliko želite da upoznate duh naroda, najbolje je da pođete upravo od bogatog etno nasleđa.
Stari običaji, predmeti i svetkovine čuvani su i prenošeni sa kolena na koleno. Svi krajevi Srbije imaju svoje posebnosti.
Ovo je priča o ponosu Doljevčana, onome što je nekada bilo svakidašnje, a danas dika, o skromnosti ljudi i životu kakav je bio i kakav se pamti od pre dva veka…
Etno nasleđe se pored svega navedenog , reprezentuje i kroz muziku (orkestre, svirače, festivale), manifestacije koje prikazuju običaje ,folklor (nošnja) ili specifičnosti kuhinje .
Vlasta Cenić, profesor srpskog jezika i književnosti, između ostalog se u svom radnom veku bavi i sakupljanjem narodnih umotovorina doljevačkog kraja.
Profesore Ceniću, Vi ste još daleke 1987.godine krenuli sa sakupljanjem starih umotvorina i starih lirskih pesama i sve se to objedinili u jednu zbirku koja nosi izuzetan naslov „Kladenče“ ( možemo reći, reč koja polako i odumire).
– Daleke 1987. godine mi smo slavili dva veka od rodjenja Vuka Karadžića. To je bila izuzetna prilika da vidimo šta se i dokle se stalno za zapisivanjem narodnih umotvorina doljevačkog kraja. I što smo videli? Takvih zapisa nema. Tada sam bio mlad profesor srpskog jezika i formirao sam neuobičajene sekcije za ono vrem, Etnološku sekciju „Kladenče“. I ova knjiga koja se zove „Kladenče“, rezultat je rada sa đacima u toj sekciji.
Mogu vam reći da je ta sekcija izazvala veliku pažnju u ono vreme, ne samo u našem regionu Nišavskom, nego i šire. Na primer, kada se dodeljivalo „Zlatno slovo“ Radio Beograda, grupa pevača i kazivača Etnološke sekcije „Kladenče“ je bila gost na dodeli nagrade. Deca su se oduševljavala putovanjima, a publika na tim manifestacijama odusevljeno je slusala pesme koje smo zapisali, snimali nekim malim diktafonom.
Posle dve godine smo objavili knjigu „Kladenče“, a na koricama je fotografija stare vodenice u Pukovcu, koju mi je dao nastavnik likovne kulture i moj tadašnji kolega Bora Stošić. Nažalost, te vodenice više nema… Ali ova požutela korica, ipak je zaustavila vreme…
Knjiga ima četiri ciklusa: Jutro, Podne, Sumrak i Veče. Ja sam to malo poetski radio pa su u početku pesme vedre i vesele da bi smo došli do te noći kada su pesme tužne, potresne, a pesme govore o onom teškom životu u vreme ropstva pod Turcima. Kazivači su mi bile mahom žene iz naših svih 16 sela.
Vi ste zapisali pesme koje su Vam kazivale starije žene na nekadašnjim sedeljka. Šta su to sedeljke? Kako su se i kada one održavale? Kada se narod sakupljano na njima?
– Kad dođe jesen onda se u centru sela ili sokaku održavale sedeljke. Recimo, kad zapeva baba Keva Perina u Kočanu u našoj ulici, čuje se čak u Čečini. Tako su mi govorile… To je bilo ono „Zbirajte se dojke na našu sedeljku“ i to je bila pesma koja je obaveštavala sve mlade da dođu i ponesu taluske, jer treba založiti vatru i pored te vatre, ko bajagi, raditi nešto. A zapravo su se družili, pevali, igrali, zaljubljivali, odljubljivali, svađali… Posle leta , tokom kojeg se mnogo radilo, teško radilo, ovo je došlo kao odmor, kao zabava, ali kao neka neka radost ili melem za dušu. Nezaobilazno na sedeljkama bilo je i narodno kolo i narodni instrumenti. Gajde i duduče, to su bili glavni instrumenti na sedeljkama doljevačkog kraja, harmonika je došla nešto kasnije. Igralo se i pevalo i šalilo se na tim sedeljkama. Pevale su se sedeljkarske pesme i ja bih želeo da ovom prilikom istaknem nešto što je samo odlika ovoga kraja ili odlika ovog juga Srbije, a to najkraće lirske pesme koje se pevaju. One imaju samo dva stiha. Svaka pesma ima refren, a to je ime devojke i momka. Na primer: Belo pero na jezero, Marijoooo, duna vetar odnesa ga, Sašooo!
Kako ste Vi zapisivali te pesme? Da li možete da nam pročitate neku pesmu?
-U početku se uvek javljao otpor.Kada sam pitao baba Radu Kulić iz Orljana ili baba Zorku iz Kočana, one bi odgovarale: “More, ja sam sve zabravila! I pamet sam izgubila ametom!“ Ili „Кad peva dobro beše, sad ne valja što ne mog da odim“. To su bili najvažniji trenuci i tu je bilo potrebno dosta strpljenja i upornosti, jer u tim zgaslim očima ponovo će se paliti one stare vatre, grunuće sećanja. Zato sam napisao u predgovoru ove knjige: „…kao da je ona snažna reka provalila branu. Koliko je sete i oduševljenja u govoru ovih sedokosih kad se sećaju mladosti“ „Vodila sam desni kraj, pa kad zavedem oro ko ova soba! “ ili “Barjak sam od pesmu nosila!“
Često se dešavalo da posle nekoliko dana meni stigne poziv za ponovni susret , dakle one su se u toku noći setile još nekih pesama. Jednom mi je baba Zorka Vučković iz Kočana rekla: „Što ne dođeš uveče? Tg mi se otkači kako žička neka“.
Ali najbolji kazivač u ovoj knjizi je baba Rada Kulić iz Orljana. Rođena je bila 1890. Bila je i gost na našoj priredbi za Dan škole. Tada je oduševila sve đake, jer je znala da recituje napamet i junačke i lirske pesme. Meni su đaci rekli za nju, ali su mi i kazali da se ona stidi, da ju je sramota da priča. Kada se baba Rada opustila, onda je bilo i strah od ukućana. Govorila mi je: „Nemoj, sinko, da čuju ovi moji.“ Bojala se unuka koji su joj govorili : “Kakvo se toj zanosiš tamo!“ Oni nisu razumeli da je izuzetno važno to što ona kazuje i nama prenosi, jer pesme su zapravo život svih nas, život ljudi u prošlosti. One su govorile kako se volelo, živelo, šta su radili, šta se jelo i pilo… U njima je naša istorija, ali i geografija, biologija i muzika.
Profesore Ceniću, da niste tada zapisali te pesme, one bi bile izgubljene?
-Naravno, te 1987. godine, to je bila poslednja sekunda za zapisivanje tog etno nasleđa. Da to tada nismo uradili, otišlo bi sve sa najboljim kazivačima ovih divnih pesama. Ja sam ponosan na ovu knjigu, jer ova knjiga se nalazi u nekoliko doktorskih disertacija, koje su vezane za lisrsko narodno stvaralaštvo jugoistočne Srbije. Dakle, ova knjiga ima i svoju naučnu potporu, recimo dr Ljubiša Rajković Koželjac iz Zaječara. Znate, ovaj kraj zovu „Crnom etno rupom“ u tim kartama koje govore o koliko je urađeno, zapisano, sačuvano od narodnog stvaralaštva. Lazarice i lazaričke pesme su jedine koje su sačuvane od zaborava.
Evo i jedne lazaričke pesme:
Golubence vodu pije
Vodu pije noge mije
Sve iskoči da ga gleda
Tanka Stana ne iskoči
Dokle lice nabelila
Dokle veđe nacrnila
Dok se Stana načinila
Golubence odletelo.
Ovu pesmu je kazivala Svetlana Milenković iz Kočana. Važno je napomenuti da smo mi na kraju knjige napisali ime i prezime svakog kazivača, koju je pesmao kazivao , iz kog mesta je kao i vrstu koj ta pesma pripada.
Pomenuli ste lazarice. Lazarice su najobimniji i najrasprostranjeniji ciklus narodnih običajnih pesama u Doljevcu i Dobriču. Mi te običaje i pesme imamo i danas. Ali da se prisetimo malo i tih vremena.
-Mi i danas imamo lazarice i larazičke pesme, ali u nekom obliku koji je prilagođen vremenu u kojem živimo. Nekada su 12 devojaka, po šet u dve gupe, išle od kuće do kuće i pevale. Prvih šest devojaka peva jedan stih, a druga ga ponavlja. Nekada su noslile i zastave, odnosno barjake. Kad bi ušle u kuću, odnosno dvorište najpre bi zapevale: „Oj, Lazare, Lazare, dobro jutro u dvore!“ Domaćica bi izašla i sačekala lazarice, tražila bi od njih da im pevaju za kuću, domaćina, momka, devojku i slično. Lazarice su obilazile domaćinstva od praznika Lazareve subote, odnosno nedelju dana pred veliki hrišnaski praznik Uskrs.
Vlasta Cenić je zapisao u knjizi „Klandenče“ i lazaričke pesme, ali i pesme šaljivog karaktera.
– Baba Rada Kulić iz Orljana kazivala mi je i šaljive pesme. Kada bi ispričala ili otpevala neku takvu, uzviknula bi: „Tugo, kvo ovo ja pričam!“
Zaseli se novo selo.
Novo selo sas dve kuće.
Gornja kuća sve bećari,
Donja kuća sve devojke.
Prepravi se ludo mlado,
Ludo mlado bela bula
Pa otide kod devojke.
Dobro veče sve devojke,
Bog pomogo bela bulo
Pa izvolte na večeru
Večerajte pa legajte.
Pa si leže bela Jana,
A do Janu tanka Stana,
Pa do Stanu bela bula,
A do bulu sve devojke.
Do pol noća mirno spaše
Od pol noća vragovaše
Pa si viče tanka Stana
Dizajte se sve devojke
Ovoj neje bela bula
No je ovoj mlado momče.
Ranije su se održavala manifestacija pod nazivom „Susreti sela“. Na starim video kasetama zabeležene su narodne pesme o kojima smo pričali. Nažalost, ovakvih manifestacija nema i ove pesme pale su u zaborav, zaboravljeni su i frulaši i gajdaši… Ima ideja da se ovakve manifesative ponovo ožive, ali to više neće biti isto, sada će dobiti novo ruho, modernije, to neće biti više one izvorne pesme, igre, običaji… A na nama je da se sećamo i otrgnemo od zaborava ono najbitnije, ono što predstavlja naše nasleđe i kulturu kroz vekove.
Zapisati staru narodnu pesmu iz davnih vremena – ravno je pobedi, pobeđeno je vreme, pobeđen je zaborav.
Autor: M.Jovanović
Emisiju podržalo Ministarstvo kulture i informisanja RS
