Vrhovni komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini tokom Drugog svetskog rata, Dragoljub Draža Mihailović streljan je na današnji dan 1946. godine u Beogradu, a lokacija njegovog groba kao i mnoge misterije “Čičinog” života i dan danas izazivaju brojne polemike i dele narod.
Poznat je samo jedan dokument o Dražinom ubistvu i da samo jedna priča, koja taj dokument prati, potiče iz redova četničke organizacije. To je originalna fotografija mrtvog Draže, koja se neposredno posle 17. jula 1946. našla u štabu generala Miodraga Damjanovića, u Italiji. Fotografiju je iz ruku komunista izvukla Damjanovićeva obaveštajna služba.
Kada je Srpska narodna odbrana iz Čikaga 2009. godine ponudila 100.000 dolara svakome ko odgovori na ovo pitanje, javilo se dosta „očevidaca“, tvrdeći da su videli kako je Draža ubijen na Adi Ciganliji, na Adi Huji, Ratnom ostrvu, Starom Sajmištu, u Lisičjem potoku… Nekoliko meseci kasnije, vlada Republike Srbije osnovala je državnu komisiju za pronalaženje Dražinog groba. Nije bilo novosti, a priča sa „očevicima“ se ponovila.
Tako je ostao fakat da je poznat samo jedan dokument o Dražinom ubistvu i da samo jedna priča, koja taj dokument prati, potiče iz redova četničke organizacije. To je originalna fotografija mrtvog Draže, koja se neposredno posle 17. jula 1946. našla u štabu generala Miodraga Damjanovića, u Italiji. Fotografiju je iz ruku komunista izvukla Damjanovićeva obaveštajna služba. (Damjanović je fotografiju predao svojoj sekretarici, Zagorki Vasić, a ona je poklonila potpisniku ovih redova, 1993, kada se prvi put vratila iz Kalifornije. Fotografiju sam 2009. predao državnoj komisiji radi stručne analize.)
Uskoro, ona je objavljena u četničkoj emigrantskoj štampi. Objavljivanje fotogtrafije izazvalo je veliku aferu u redovima komunista, jer je negativ bio unšten a napravljena su samo tri pozitiva: za Aleksandra Rankovića, Svetislava Stefanovića i Slobodana Penezića Krcuna (izjava pukovnika Titove garde, dr Branka Latasa, autoru.)
Saznavši da je Draža zarobljen, Damjanović je počeo da kuje planove da ga oslobodi. Planovi nisu ostvareni, ali napori generala Damjanovića i njegovih obaveštajaca imali su uticaja na razvoj događaja. Tako, komunisti nisu svakodnevno vozili Dražu do zatvora Ozne u centru Beograda, u Đušinoj ulici, već su ga držali u neposrednoj blizini sudnice, na Topčideru. Uoči rata ovde je izgrađen niz podzemnih skloništa od bombardovanja. Skrivenim hodnicima, tunelima, postoji veza između Belog dvora, na brdu, i Doma Garde, tik ispod brda, u kome je održavano suđenje. Draža je izvođen u sudnicu iz tih podzemnih skloništa, dok se do Đušine ulice i natrag svakodnevno kretala Marica sa lažnim Dražom, koji je „napravljen“ još od kad je izvođena predstava zarobljavanja uz pomoć lažnog Kalabića.
Napetost je porasla do krajnjih granica posle saopštavanja smrtne presude, u rano popodne 15. jula. U atmosferi neizvesnosti, odlučeno je da se likvidacija izvrši pre isticanja žalbenog roka. Likvidacija na ma kom udaljenom mestu nije dolazila u obzir. Odlučili su da ubiju Dražu tu, gde se nalazi, i da ga zakopaju što je moguće bliže. Fotografija pokazuje da je Draža svirepo mučen i da mu je odsečena leva ruka. Posle ubistva odnet je pored jame i tu je načinjen snimak. Jedina lokacija pogodna za zakopavanje posmrtnih ostataka, u blizini vojnog kompleksa na Topčideru, je Lisičji potok, koji se nalazi svega nekoliko stotina koraka od kapije.
Prema svedočenju jednog vojnika Garde iz 1950-tih, Dražin grob je na padini Lisičjeg potoka iznad ograde Belog dvora, tj. u dvorskom komplesku.
Iz knjige ”Branim đenerala Dražu”.
Tekst napisao Milosav Samardžić
Insert iz filma ”General Draža Mihailović”:
