Golgota srpske vojske tokom i nakon povlačenja preko Albanije jedna je od naših najvećih tragedija, ne samo tokom Prvog svetskog rata, već u istoriji Srba uopšte. Medjutim, i narod koji je ostao u Srbiji tokom tih ratnih godina preživljavao je teške trenutke. Žitelji jugoistočnih delova zemlje danas, 101 godinu posle, s ponosom, ali i velikom bolom govore o Topličkom ustanku, jedinom ustanku na okupiranim teritorijama tokom Prvog svetskog rata. Toplički ustanak, koji je trajao od polovine februara do sredine marta 1917.godine, zahvatio je teritoriju Toplice, Jablanice, Jastrepca, istočnih i srednjih predela Kopaonika, a stanovništvo doljevačkog kraja, kao jednog dela Dobriča, koji je tada pripadao Topličkom okrugu i oblasti koja je uvek bila na raskrsnici puteva i samim tim stalno na udaru svih mogućih vojski koje su ovuda prolazile, aktivno je učestovalo u njemu. „Ovdašnji seljak obično rodi sina, pa ide u rat da pogine. Kad sin poodraste, dolazi novi, njegov rat, u koji sada ide on“, piše u svom delu “Toplički ustanak” Milivoje Perović doktor pravnih nauka rodom iz Jablanice i hroničar ovog dogadjaja. Ta 1917. godina, bila je naročito teška za srpski živalj na jugu zemlje koji je bio pod bugarskom okupacijom, a kada je stigao proglas o regrutovanju srpskih mladića za neprijateljsku vojsku, narodu je prekipelo. Buknuo je Toplički ustanak, a kao vodje ovog pokreta spontano se pojavljuju Kosta Milovanović Pećanac i Kosta Vojinović.
-Civili koji su ostali u okupiranoj zemlji takodje su preživljavali golgotu kao i srpska vojska koja je preko Prokletija i albanskih krševa pokušavala da spase državu i ono malo vojske što je ostalo. Narod je tokom tih ratnih godina trpeo nevidjenu torturu od strane okupacionih vlasti, jer je prvi put u modernoj Evropi civilno srpsko stanovništvo doživelo genocid. Teror je bio strašan, a život pod neprijateljem nepodnošljiv. Tortura bugarskih okupacionih trupa započela je još krajem 1915.godine, nakon povlačenja srpske vojske. Zabeležena su svakojaka iživljavanja, masovna streljanja, vešanja. Postoje jasni zapisi iz Topličkog kraja, kao i iz Zaplanja gde su se dešavali zločini okupatora koji ne priliče ljudima. Trudnicama su parane utrobe i iz stomaka i vadjena deca, koja su nabadana na bajonet, u ulju su kuvani su živi ljudi. Pored svega toga Bugari su 1916.godine došli na ideju i da srpske mladiće regrutuju za potrebe svojih trupa na Solunskom frontu. Nastalo je veliko komešanje u narodu, jer niko nije želeo da bude borac bugarske vojske i bori se protiv svoje braće i sunarodnika. Zato ova nasilna regrutacija nije uspela, kao što nije uspela ni prisilna bugarizacija ovdašnjeg stanovništva, bez obzira na to što su čak i deca u školi morala da uče bugarski jezik, kao maternji i da se izjašnjavaju kao Bugari, kaže za radio Koprijan istoričar Srdjan Veselinović.
Bugari su naime imali teritorijalne petenzije na ove prostore koje su nazivali Bugar-Moravom. Zato je proces bugarizacije, sprovodjen na najokrutniji mogući način – ognjem i mačem, piše i Milivoje Perović, jer je okupator smatrao da „zemlja mora postati bugarska čak i po cenu da se pretvori u bugarsku pustinju.“Zabranjivano je sve što je srpsko. Nije bilo dozvoljeno davati novorodjenoj deci srpska imena, nije bilo moguće čak ni isticanje naziva ulica, trgovina, pa i obeležavanje grobova na srpskom jeziku, kao ni prepiska i razgovor na srpskom.
-Okupatori su se predstavljali kao oslobodioci, plasirajući tezu da je narod ovih prostora njih dočekao kao oslobodioce. To je, možemo slobodno reći, klasična fašistička propaganda, iako govorimo o Prvom svetskom ratu. Represalije su bile tolike da čak ni Nemci, ni Austrougari nisu odobravali te metode, dodaje Veselinović. Zato mnogi ljudi beže iz svojih domova, tako da su 1916.godine šume bile pune odmetnika. U tom periodu, Vrhovna komanda srpske vojske u Solunu nije imala pravu sliku stanja u okupiranoj Srbiji, jer su informacije na bojišta stizale sa zakašnjenjem. Ipak, 1916. sa Solunskog fronta u kosanički kraj, avionom prebacuju komitu Kostu Pećanca. On nije došao kako bi dizao ustanak, već da bi iza ledja okupatoru izvodio diverzantske akcije. Ideja o podizanju ustanka jeste postojala, ali ne u tom trenutku 1917.godine. Kao vodji četničkih jedinica Pećancu ovaj način ratovanja nije bio stran. On je niame, nešto tome slično radio još početkom 20. veka u Makedoniji za vreme Osmanske okupacije. Sada je to isto trebalo uraditi i u ovom delu Srbije. Njegov zadatak je bio da stalno okupacionim snagama nanosi sitne štete, unosi pometnju u njihove redove, napada transporte i patrole. To je bio taj takozvani komitski ili kao se to u moderno vreme kaže gerilski način ratovanja, koji smo, možda neverovatno zvuči, ali mi Srbi izmislili.
“U sklopu formiranja ustaničkih jedinica nastala je i jedinica u Pukovcu, selu doljevačke opštine, sa zvaničnim nazivom Pukovačka četa, čiji je četovodja bio Dragutin Živković“, piše u monografiji „Doljevac i okolina u prošlosti“ autora Zarija Stojkovića. Ova četa je bila sastavljena od dobrovoljaca iz svih okolnih sela koja sada pripadaju doljevačkoj opštini, kada je na skupu u pustorečkom selu Obiliću (kod Bojnika) doneta odluka o dizanju ustanka sredinom februara, doljevačko područje ušlo je u rejon dejstva vojvode Koste Pećanca.
-Pukovačka četa je bila jedna od mnogobrojnih koje su bile formirane na ovim prostorima tokom januara, februara i marta 1917.godine, u vreme kada je počelo veliko ključanje u narodu, a odmetnicima se sve više pridruživali muškarci koji nisu bili na frontu i to na prostoru od Kruševca, do Pirota, Kosovske Mitrovice do Zaplanja, oblasti koja je poznata po borbenom duhu svojih stanovnika. Vekovna muka ih je na to terala, tako da ovi prostori neguju taj ustanički duh, pa je tako bilo i u Topličkom ustanku, dodaje naš sagovornik.
Pukovačka četa, sa velikim nestrpljenjem, želela je da se uključi u borbe i pruži otpor bugarskim okupacionim snagama, o čemu govori i podatak da su rukovodiocima ustanka 11.februara 1917.godine, komandi poslali poruku koja je glasila:“Sve spremno – čekamo dalja naredjenja. Možemo i prugu da rušimo“.Ostala je zapamćena i u narodnu se godinama prepričavala upravo jedna diverzantska akcija ustanika iz Pukovačke čete koji su minirali železničku prugu i preturili jedan bugarski voz kod sela Kočana, pored Doljevca.
-Prostori koji se nalaze na vetrometini, kao ovi ovde, kada su ratovi, uvek najgore prodju. Pa i Koprijan tvrdjava iznad Doljevca prva je stradala u državi Kneza Lazara. To znači da je i narod koji živi na ovim prostorima morao da nauči da bude jako izdržljiv i borben, jer drugačije ne bi mogao da opstane.
Tih dana, borbe izmedju ustanika i bugarske vojske koje su se vodile i u dolini Južne Morave, u Korvingradskom tesnacu, severno od Doljevca, bile su nemilosrdne.
-Bilo je više borbi u južnomoravskoj dolini koje su bile jako bitne za opstanak ustanka, ali se dve posebno ističu. Jedna se vodila na Mramorskom mostu, a druga kod Koprijan tvrdjave iznad Doljevca, na mostu na Južnoj Moravi. Ustanici su najpre uspeli da zadrže bugarske trupe u pokušaju da predju na levu obalu Južne Morave. To se desilo i na Mramorskom mostu. Medjutim, u bitku kod Koprijana ulazi bugarski konjički divizion, sa majorom Adžijevim na čelu. Ustanici su bili malobrojni i gotovo potpuno bez municije.
Združene bugarske, austrougarske i nemačke snage krenule su na ustanike. Do sredine marta 1917. godine Toplički ustanak ugušen je u krvi i plamenu.
-Krahom jedinice kod Korpijana i na Mramorskom mostu, Bugari zadaju veliki udarac ustanicima i od 8. marta 1917.godine počinje zauzimanje ustaničkih teritorija. Već 14.marta bugarske trupe ulaze u Prokuplje, a 16. iz pravca Kosova Austrougari ulaze i u Kuršumliju. 25.marta Bugari proglašavaju krah ustanka, mada je otpor naroda trajao još dugo posle toga, takoreći do oslobodjenja, jer je i Kosta Vojinović, još jedan od vodja ustanika, nastradao tek u decembru. Poslednjim metkom koji mu je ostao sam sebi je presudio, ne želeći da Bugarima padne u ruke.
O surovoj odmazdi okupatora nakon gušenja ustanka govorićemo u drugom delu emisije, koja će biti emitovana sledećeg četvrtka.
Autor: Jelena Kozomara
Stručni saradnik: Srdjan Veselinović, istoričar
Svedočenje: Vladimir Marjanović
Literatura: Doljevac i okolina u prošlosti-Zarije Stojković, Toplički ustanak-Milivoje Perović
