NATO bombardovanje SR Jugoslavije na današnji dan 1999. godine i dalje je živa rana u sećanju svih naših stanovnika. Doživeti sve strahote rata i živeti sa tim u jasnom sećanju, taume su koje ostavljaju dubok trag i sporo blede kroz vreme.
Te večeri, 24.marta 1999. godine jedna od prvih bombardovanih kasarni bila je ona u Kuršumliji, nekoliko minuta posle 20 časova, odmah nakon prokupačkih vojnih objekata. Tomahavk rakete lansirane su sa podmornice iz Jonskog mora, s namerom da unište objekat gde je trebalo da bude smešteno komandno mesto Treće armije.
Na ovaj vojni kompleks prve večeri bombardovanja bačene su tri tomahavk rakete, ogromne razorne moći, s namerom da unište vojni bunker u kojem su se nalazili pripadnici vojske. Na žalost uspeli su u tome, iako se radi o skloništu koje je predvidjeno čak i za zaštitu od atomskog oružja. Nekoliko sati kasnije NATO avioni zasuli su bombama ceo vojni objekat u Kuršumliji. Neprijatelj je imao pouzdane podatke i jasan cilj. Krvavi rezultat tog prvog napada je jedanaestorica poginulih pripadnika vojske i dvadesetčetvorica ranjenih, podseća se na današnji dan, major Vojske Srbije, a u to vreme kapetan Vojske SRJ, Branimir Djordjević rodom iz sela Studenac u opštini Žitoradja, koji je u trenutku kada su prve rakete pogodile vojni kompleks u Kuršumliji bio na dežurstvu u tom objektu.
–Bez obzira na to što je Vojska SRJ bila pripravna za eventualne NATO napade i samim tim preduzela neophodne mere za takvu situaciju, retko ko od nas je verovao da će kuršumlijska kasarna biti jedna od prvih meta. Ipak, tomahavk projektili koji su nas pogodili suočili su nas, odmah prvog dana rata, sa strašnom stvarnošću, koja će narednih meseci biti naša svakodnevica, započinje svoju ratnu priču naš sagovornik. –U trenucima proglašanja vazdušne opasnosti ja sam bio dežurni, jer po prirodi posla, iako je veliki deo ljudstva bio izmešten, odredjen broj vojnika je morao da ostane u kasarni. Te večeri 24.marta 1999.godine u razmcima od po nekoliko sekundi tri tomahavk rakete su gadjale i pogodile svoj cilj. Iako je sklonište bilo duboko ukopano u zemlju i imalo zaštitu od sedam, osam metara armiranog betona i zemlje, rakate su, s obirom na to da imaju ogromnu razornu moć, probile sve zaštitne slojeve i na žalost postigle željeni efekat, tako da mi u toj situaciji nismo mogli da uradimo mnogo toga.
Te večeri dvadesetčetvorica Branimirovih saboraca bilo je ranjeno, dok je jedanaestorica njih poginula. Svako od prisutnih morao je da savlada trenutni šok i nevericu i pomogne u spašavanju. – Spasilačka ekipa u kojoj sam bio i ja odmah je krenula u potragu za preživelima. Uspeli smo, uz pomoć i požrtvovanost civilnih medicinskih službi, da izvučemo i zbrinemo na vreme sve do kojih smo mogli da dodjemo. Svuda je bilo prašine, barutnih gasova, ogromnih betonskih blokova koje nam je otežavalo posao, ali smo do velikog broja vojnika uspeli da dodjemo pre nego što su ostali bez vazduha u srušenim objektima. Ipak, do jedanaestorice njih nikako nije mogli da se stigne, jer su prilikom ekspolozija ogromne ploče od armiranog betona, od kog je sklonište bilo izgradjeno zaprečile ulaze u te podzemne hodnike, pa bez teške mehanizacije nije nikako bilo moguće probiti se. Tek sutradan spasilačke ekipe, uz pomoć dizalica i kranova, uspele su da probiju prolaz i dodju do zarobljenih. Na žalost prekasno. Kada smo stigli do njih, niko više nije bio živ.Jedanaest pripadnika Treće armije Vojske SRJ i 354. pešadijske brigade izgubio je život. Poginuo je jedan potpukovnik, nekoliko oficira i podoficira, kao i vojnika po ugovoru.
Te večeri 24. aprila 1999.godine počinju jedni od najtežih trenutaka u životima svih nas. Vojska, iako svesna vojne nadmoćnosti protivnika, kreće u izvršavanje svojih zadataka. I jedinica u kojoj se nalazio tada kapetan Branimir Djordjević, kreće put Kosova. –Moja jedinica je sve vreme tokom trajanja bombardovanja bila vojno angažovana. Bilo je mnogo teških zadataka i borbi. Jedan po jedan bataljon kretao je ka Kosovu. Mesecima nismo smeli zanoćiti na istom mestu, uvek smo bili u pokretu, stalno smo morali da maskiramo sve položaje i sredstva, jer je to bio jedini način da budemo korak ispred neprijatelja i da preživimo. Preko 30 pripadnika vojske iz moje jedinice je poginulo, a mnogo više je ranjeno, kako u sukobima sa šiptarskim teroristma, tako i od NATO bombi.
Svoja sećanja utkao je i u knjigu pripovedaka “Proleće”. U tim ljubavno-ratnim pričama opisao je život jednog pripadnika vojske za vreme rata iz svojih i iskustava njegovih saboraca. Prenosio jedan odlomak:
“Dvadeset peti mart hiljadu devesto devedeset devete godine. Gusti oblaci magle ili dima obavijali su okolne planine sakrivajući od pogleda njihove vrhove, dajući im čudan izgled. Sa istoka se stidljivo probijajući se kroz prozračni veo magle, najavljivalo Sunce. Sa ogromnih daljina poslalo je svoje tople zrake da okupaju čitavu planetu Zemlju, da je umiju i obuku u novi splet divnih boja. Poslalo je svoje čarobne tople prste i napaćenom srpskom narodu sa željom da ga ogreje, uteši i ohrabri. U ovim teškim vremenima kada su nam svi okrenuli leđa, kada su nas svi prevarili i izdali, kada su nas ogromne kandže NATO-a, te zlokobne, fašističke organizacije stravično pritisnule sa svih strana preteći da nas konačno unište, jedino je Sunce, taj večiti izvor toplote i života, stalo na našu stranu. I dok je devetnaest najsavremenijih zemalja u svetu, sa najmodernijim naoružanjem, sa najčudnijim tehnologijama koje „sve vide i sve znaju“, čitavu noć orgijalo i slavilo zbog napada na jednu malu zemlju, dok su „gospodari mraka“ čitavu noć Srbijom sejali smrt u ime demokratije sa željom da nam sve pomrače, dotle je naš jedini prijatelj, Sunce, rano ujutru razjurilo sve mračne sile i donelo nam spas.
Tako se bar meni činilo, jer sam završetak užasne, neprospavane noći i pojavu svetlosti i sunčevih zraka, zaista doživeo kao spas. Promrzao, iscrpljen, smrtno preplašen i izgubljen, neverovatno sam se obradovao Suncu. Nadao sam se da će sa njegovim pojavljivanjem konačno završiti užasna noćna mora, da će do tada najduža noć u mom životu preći u zaborav, zauvek, koje ću se sećati samo kao tužne uspomene. Na žalost tada nisam ni mogao slutiti da je to što se dogodilo tek samo uvod u jedan dug, prljav rat koji je meni, a verujuem i većini Srba doneo mnogo novih neprospavanih noći, mnogo patnji i stradanja. A Sunce je samo radilo svoj posao, onaj isti koji radi već milionima godina unazad.”
Devetnaest godina je prošlo od ovih tragičnih dogadjaja, ali sećanja na ovu tužnu godišnjicu ostaju. Priča Branimira Djordjevića jedno je u nizu svedočenja na dogadjaje za koje se nadamo da se nikada više neće ponoviti. Poslušajte svedočenje Branimira Đorđevića u emisiji “Više od vesti”.
https://soundcloud.com/radiokoprijan/24032018-vise-od-vesti-secanje-na-24-mart-1999-god
J.Kozomara
