Serijal o inkluzivnom obrazovanju- Priča o Eleni- Svetli primeri dobre prakse: Danijela Mitrović, učiteljica i pedagoški savetnik

Inkluzivnom obrazovanju mogu da doprinesu stavovi i ličnosti nastavnika, celokupni etos škole, sadržaji nastavnih predmeta, načini komuniciranja sa učenicima, metode i oblici rada, učešće učenika u odlučivanju, vannastavne aktivnosti, učenički parlament i dr.

Značajno je napomenuti i stav da je dete sa teškoćama u razvoju pre svega dete. Ovakav stav implicira tri važne stvari: da je neophodno izvršiti funkcionalnu procenu telesnog i mentalnog statusa deteta, umesto davanja dijagnoze, da je neophodno pronaći posebne puteve da dete zadovolji svoje potrebe, a koje teže zadovoljava zbog organskih ili socijalnih barijera, da je dete sa posebnim potrebama pre svega ljudsko biće, te da stoga ni jedna razvojna teškoća ne sme biti osnov za bilo koji oblik diskriminacije, pa ni obrazovne. Otklanjanje prepreka inkluzivnom obrazovanju povezano je, u prvom redu, sa pozitivnim stavom nastavnika prema inkluziji.

Jedan takav svetli primer je svakako i priča o Eleni, devojčici sa cerebralnom paralizom koja se uspešno školuje u  školi u OŠ „Vuk Karadžić“ Doljevac izdvojeno odeljenje u Malošištu. Ali ovaj bajkovit put ne bi bio posut laticama da nije bilo i spremnosti učiteljice Danijele Mitrović koja je od prvog dana celokupnu nastavu i svaki minut poveden na času podredila Eleni.

Možda zvuči lako, ali put je bio trnovit jer je najpre morala da se učionica preuredi i podredi potrebama deteta.

Pred učiteljicom Danijelom, koja je inače i pedagoški savetnik, bio je izazov da objasni deci da su svi oni isti, ali i različiti sa različitim potrebama i mogućnostima. Sve ovo zahteva od učitelja jedan pozitivniji pogled na različitosti i to na način koji će podstaći još više fleksibilnosti i inovativnosti usmerenih ka učenju svih članova odeljenske zajednice.

• Kao i svaki početak i ovaj početak nije bio lak. Bilo je potrebno da deca shvate da sada u odeljenju imaju učenicu i drugaricu koja ima potrebu za dodatnom podrškom. Uvođenje u nastavu i u odeljenje je išlo veoma lako zato što sam imala podršku rdotelja. Ja sam u školi objašnjavala deci, a oni su razgovarali o ovoj temi kod kuće, tako da su deca došla spremna, jer je Malošište relativno mala sredina i oni su već znali da će u njihovom odeljenju i zajedno sa njima učiti i Elena, devojčica ne može da hoda na žalost tako da smo se vrlo brzo i lako uklopili- kaže učiteljica i pedagoški savetnik Danijela Mitrović.

Na samom početku školske godine fokus je bio na detaljima i specifičnostima interakcije i komunikacije u odeljenju, odnosno trebalo je napraviti inkluzivnu učionicu.

• Učenici prvog razreda, ali i do kraja četvrtog razreda, su imali učionicu gde je bio drugačiji raspored klupa. Oni nisu imali klasični raspored, već su sedeli u ćirilično slovo P, tako da je Elena u svakom trenutku mogla da vidi svakog svog druga iz učionice i ono što je pozitivno kod takvog načina sedenja, odnosno rasporeda školskih klupa, je da niko nikome ne gleda u leđa, da smo svakog trenutka zajedno tu na okupu- dodaje učiteljica Danijela.

Uključivanje deteta sa teškoćama u razvoju u odeljenje koje nije imalo takva iskustva ranije, zahteva od učitelja i nastavnika značajnu fleksibilnost i inovativnost. Učiteljica Danijela do trenutka kada je Elena krenula u školu takvu učenicu u svojoj praksi nije imala.

• Takvu učenicu nisam imala do te školske godine, kada je Elena prvi put krenula u školu. Bilo je dece koja su imala potrebu za dodatnom podrškom, ali u smislu da teže savladavaju gradivo, odnosno da teže ostvaruju ishode koje treba da ostvare na kraju školske godine- kaže Danijela u emisiji „Učimo zajedno“.

Kako bi Elena mogla nesmetano da prati nastavu bila je potrebna specijalna klupa. Škola u Malošištu, dakle kolektiv ove škole je bio složan i jedinstven  i došli su na ideju , kako bi ispunili svaki segment inkluzivnog obrazovanja, da se obezbedi i specijalna klupa kako bi Elena mogla da piše i crta  tokom nastave.

• Za rad sa devojčicom koja ima potrebu za dodatnom podrškom, kao što rekoh to je bio moj prvi susret sa takvim detetom u praksi, od velike koristi su bili pomoć, podrška i saveti. U ovom slučaju moja velika podrška je bila psiholog škole Danijela Ibrahim. Ona mi je pomogla u svemu, da li to bila priprema ili plan po kome smo Elena i ja radile, konkretno IOP2, dakle izmenjen program obrazovanja, veoma je bila značajna podrška psihologa Danijele. I ta kupovina klupe je bila naša zajednička ideja jer Elena pored toga što ne može da hoda ima veliki problem i sa vidom, zatim ima problem i sa rukama, tako da smo došle na ideju da bi takva klupa, koja se podešava, bila njoj od velike koristi. I uspele smo u tome.

Teškoću u radu sa inkluzivnim odeljenjem može predstavljati loše snalaženje pojedinih učenika u novonastaloj situaciji, ili nedostatak podrške ili iskustva učitelja ili nastavnika.  Dobro osmišljeni inkluzivni  pristup u obrazovanju, koji je primenila učiteljica Danijela u saradnji sa školskim psihologom Danijelom Ibrahim, omogućio je  da se razlike među učenicima, u interesovanjima, veštinama, znanjima, poreklu,  sposobnostima koriste kao resursi za adekvatno odmerenu podršku učenju. Takođe, koristili su i modernu tehnologiju kako bi  Elena bez problema savladala nastavne jedinice.

• Elena je redovno i pažljivo pratila nastavu zahvaljujući eUčionici. Mi smo od samog početka prvog razreda krenuli sa jednim drugačijim načinom rada, dobili smo bim-projektor, laptop, tako da je Elena lako usvajala gradivo tako što posmatra, znači uopšteno plan podrške koji je za nju napravljen jeste da je više skoncentrisan na vizuelnom efektu i mi smo izmenile IOP2 program kako bismo imale pozitivan ishod na kraju godine, jer je to zaista vredelo, Elena je sa lakoćom savladavala na ovaj način gradivo, jer je bio prilagođen njenim sposobnostima i mogućnostima.

Učiteljica Danijela je pažljivo analizirala i trudila se da prevazilazi sve prepreke koje su ispred Elene kao bi mogla da nesmetano uči. Naišla je tokom nastave na barijere jer pored toga što je Elena sa lakoćom savladala gradivo, nije mogla da učestvuje na nekim takmičenjima  jer pojedine ustanove nisu bile prilagođene za učenike koji koriste invalidska kolica za kretanje, ali je zato primenom modernih tehnologija omogućila da se Elena takmiči jer je slala njene snimke kako glupi i recituje.

• Nas je u drugom razredu dočekala korona, pa smo imali onlajn nastavu. Mi smo materijal snimali i slali, da li su to bile školske priredbe, da li su to bili neki nagradni konkursi, jer su postojali konkursi gde je Elena moga da odgovori na uslove i zadatke, ali je bio problem kako otići. Jer nemaju sve ustanove prilaz prilagođen osobama koje koriste invalidska kolica. Tako dan nam je onlajn način rada u neku ruku pomogao da Elena učestvuje u raznim nadmetanjima. Doprinela je i onlaj nastava da Elenu još više uključim, jer pored toga što je redovno učestvovala u školskim priredbama, materijal koji smo mogle da pošaljemo onlajn još više je doprineo da Elena bude uključena u svaki segment kao i sva ostala deca. Moram da istaknem da je Elena i dramskim aktivnostima i sekcijama je fantastična. Tako da mogu slobodno da kažem da je doba korona virusa i održavanje onlajn nastave nama pomoglo da Elena bude prepoznata i na raznim takmičenjima gde je njen talenat mogao da bude istaknut, a u skladu sa fizičkim ograničenjima.

 Učiteljica Danijela je vodila računa o svemu i zato je svetli primer inkluzivnog obrazovanja u opštini Doljevac. Većini je malo poznat datum i naziv Nacionalni dan darivanja, a upravo je učiteljica Danijela za taj datum pripremila sa učenicima iznenađenje za drugaricu Elenu i na ovaj način deci pokazala šta znači biti human, šta znači misliti na druge.

• Negde naš zadatak je, jer mi smo obrazovna, ali pre svega vaspitna ustanova, i da moramo decu od samog početka da učimo da smo mi u školi jedna velika porodica i da budemo zajedno i kada imamo lepe trenutke i da delimo radost ali i da budemo složni i kada imamo probleme i da ih delimo. Humanost je vrlina koju razvijam od prvog momenta sa učenicima,  u saradnji sa roditeljima svake godine kako za Dečju nedelju tako i za novogodišnje praznike darovali smo Elenu skromnim poklonima. Elena je dete kome ne nedostaje ništa u materijalnom smislu, ali pažnja i pripadnost je nešto što je njoj zaista prijalo i bila je izuzetno srećna u tim momentima kada je shvatila da smo svi mi sa njom i uz nju. Kad god smo išli na ekskurzije ona nije mogla da ide zbog transporta, a mi se nikada nismo vratili praznih ruku, to su bile sitnice, ali za Elenu od velikog značaja.

Veću sreću od Elene iskazivala je njena majka. Ona je bila srećna i ispunjena jer je njeno dete prihvaćeno i srećno u školi.

• Ona je bila srećna jer je njeno dete srećno u školi, a to joj je najviše značilo, zaista. Bilo je trenutaka kada je Elena bila bolesna, recimo prehlađen, pa se majka dvoumila da je dovede u školu ili ne, ali Elena je bila ta koja je insistirala da dođe na nastavu. I uvek u razgovoru sa mnom ona je potencirala daje njeno dete srećno u školi i da joj to mnogo znači.

Tradicionalna školska atmosfera, u kojoj nastavnici nisi upućeni na saradnju, podršku i razmenu, predstavlja dodatnu teškoću. Nasuprot tome, škole u kojima nastavnici sarađuju, razmenjuju pozitivna iskustva, posećuju jedni drugima časove, daju povratne informacije i konstruktivna rešenja, uspevaju razviti osetljivije i uspešnije inkluzivne prakse. Takav slučaj je sa školom „Vuk Karadžić“ izdvojeno odeljenje u Malošištu jer je kolektiv razmenjivao iskustva i jedni dugima davali podršku tokom realizacije školskih aktivnosti.

• Uvek postoji ta saradnja kod nas u školi. Kada je bila Dečja nedelja išlo je to i šire jer su poklon za Elenu spremali svi učenici, a ne samo učenici našeg odeljenja. I od velikog je značaja da mi zaposleni razmenimo iskustva, jer je svako dete individua za sebe i mi tokom rada sa takvim detetom postajemo bogatiji za jedno novo iskustvo, za neka nova znanja i jako je lepo to kada podelimo i kada se savetujemo i pomažemo međusobno.

Elena je sada peti razred, ali nju učiteljica Danijela nije zaboravila, već je novu generaciju prvaka, na svečanom prijemu, upravo dočekala sa Elenom koja je recitacijom otvorila priredbu.

• Tradicija je da svečanom priredbom dočekamo prvake. Ja se trudim da kada uzimam novi generaciju đaka bude to poseban dan za sve njih, ali i za njihove roditelje. Vi ne znate koliko emocija je prisutno tog trenutka i tog dana. Oni su svi bili uključeni, dakle petaci, a moji učenici do četvrtog razreda, i svakako Elena jer ona je od prvog dana škole ravnopravno učestvovala u svim priredbama i svim školskim aktivnostima. Ona im je prva poželela dobrodošlicu i uspešan početak školske godine.

Na kraju možemo slobodno reći da nastavnik ili učitelj koji koristi  sva dostupna sredstva kako bi se podržalo učenje je napravom putu da sprovede u pravom smislu reči inkluzivno učenje i inkluzivnu školu. Upravo je na ovaj način učiteljica Danijela uz podršku školskog psihologa Danijele pripremila Elena za peti razred i ozbiljnije gradivo,.

• Elena je spremna dočekala peti razred, ali na prvoj sednici koju smo održali u septembru mi smo pričali sa nastavnicima koji rade sa Elenom i napravile sa psihologom škole Danijelom Ibrahim plan tranzicije, gde je svako od njih upoznat sa njenim individualnim sposobnostima i mogućnostima i mogu vam reći da su nastavnici prijatno iznenađeni koliko Elena može i šta ona može. Njena sreća je opet prisutna jer je sa vršnjacima, sa svojim drugovima iz odeljenja i jako sam srećna što to vidim i primećujem na njenom licu i opet je redovna i opet rado dolazi u školu. A kao dokaz da je Elena spremno krenula u peti razred su ocene, odlične, koje su počele da se nižu.

Iako kaže da je srećna što je Elenu u saradnji sa psihologom škole Danijelom pripremila za peti razred, na kraju razgovora dodaje da je imala veliki strah kada je primila generaciju prvaka pre četiri godine kako će uspešno, na obostrano zadovoljstvo, primeniti inkluziju, odnosno modele i primere dobre prakse inkluzivnog obrazovanja u svakodnevnom radu.

• Ne krijem strah koji sam imala na početku kada je Elena došla kod mene u razred. Strah je bio prisutan pored želje da sve što radim u interesu deteta, pored svih tih edukacija, kako prilagoditi detetu program da ona sa lakoćom usvaja znanje i napreduje.

Na kraju je dodala da je velika sreća i to što je škola u Malošištu opremljena i prilagođena i deci koja koriste invalidska kolica tako da Elena bez prepreka može da pohađa nastavu i ako je potrebno da ide do raznih kabineta koji su na spratu jer škola poseduje i lift.

• Elena je sada peti razred i mi smo na istom spratu, u prizemlju, viđamo se svakodnevno i kad kog ima nešto da se pohvali ona zamoli ličnog pratioca da je doveze do moje učionice da bi mi rekla i pričala o svojim uspesima.

Dodaje da je, kada pominjemo ličnog pratioca, on bio od velike koristi u školskom životu Elene.

• Lični pratilac je bio od velike koristi. To je fenomenalna usluga i podrška deci koja ne mogu sama da funkcionišu tokom boravka u školi. Elena nije u stanju da sama izvadi knjige iz ranca, da pripremi knjige i pribor za čas, nema tu brzinu, tako da je lični pratilac bio tokom održavanja časa od izuzetne važnosti jer je pomagala Eleni-

Ovaj svetli primer odnosno umešnost učiteljice Danijele Mitrović da iskoristi  “ljudske resurse” unutar učionice kako bi kreirala što podsticajniju atmosferu treba da bude primer dobre prakse. 

• Za kraj bih poželela Eleni da nastavi školovanje, jer ona može mnogo, ali uz adekvatnu podršku. Ona ima potencijal i treba to iskoristiti. Volela bih da stekne diplomu koja će biti pečat njenog znanja i obrazovanja, jer ona to zaslužuje.

Na ovom svetlom primeru je opisano šta je sve škola preduzela da bi uključivanje devojčice u redovan obrazovni sistem bio uspešan – od  izbora učionice u prizemlju, blizu ulaza, nabavka prilagođene školske klupe, prilagođeni nastavni sadržaji i materijali.  Posebna pažnja posvećena je vršnjačkoj podršci. U podršku devojčici uključili su se roditelji njenih školskih drugova i drugarica koji su organizovali razna iznenađenja i pripremali simbolične, ali poklone pune ljubavi i podrške. Možemo uočiti i angažovanje svih zaposlenih u školi – od nastavnog osoblja i stručnih saradnika, do pomoćnih radnika.

Istovremeno, prepoznali smo strah nastavnog osoblja, ne kao otpor, već kao pokretača da prepozna i vidi sve ono što učenik može. Kroz emisiju smo opisali i objasnili koliko je pozitivan stav učitelja nastavnika značajan i za osmišljavanje podrške i za napredovanje učenika. Jasno je koliko je vršnjačka podrška presudna za kvalitetnu uključenost i učešće učenika u nastavnom procesu i da motivacija za učenje zavisi od doživljenog uspeha i jačanja samopouzdanja.

Na kraju kažemo bravo za školu i školski tim koji je napravio pozitivnu klimu inkluzivne škole da podržava promene, eksperimentisanje, greške i učenje iz grešaka. Dolazimo do činjenice da je izražena kooperatinost svih zaposlenih u školi u Malošištu  i menadžment usmeren na promenu, svakako neophodni elementi za razvoj boljih inkluzivnih praksi.

Autor i voditelj emisije: Marija Jovanović

Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić