Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave praznik posvećen Svetom Georgiju, u narodu poznat kao Đurđevdan.
Prema narodnim običajima, Đurđevdan je praznik koji se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke, dobre useve i u narodu se smatra za granicu između zime i leta.
Srbi danas slave Svetog Georgija, jednog od devet velikomučenika i prvih stradalnika za hrišćansku veru. Danas je i Nova godina, po starom slovenskom kalendaru, koji je naša crkva koristila do 19. veka i po kome danas počinje 7525. godina.
Đurđevdan je jedna od najučestalijih krsnih slava kod Srba, a Sveti Đorđe je jedan od najpoštovanijih hrišćanskih svetitelja. Njegova predstava na belom konju, s razvijorenim plaštom i kopljem kojim ubija aždaju može se videti na državnim i gradskim grbovima i zastavama širom Evrope, od fruzije, preko Rusije, Ukrajine, Češke, Nemačke, Srbije, sve do Katalonije.
Đurđev danak je bio i hajdučki sastanak, za vreme Otomanske okupacije, kada su se hajduci odmetali i pod okriljem ozelenelih šuma spremali bune protiv Turaka, sve do jeseni – Đurđev danak hajdučki sastanak, Mitrov danak hajdučki rastanak!
Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava”, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”.
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo”.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – “da će biti plodna godina”, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – “da će leto biti sušno”. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
