I dalje govorimo o bogatom folklornom nasledju jugoistoka Srbije, u kojem lirske pesme imaju posebno mesto i celokupnom narodnom stvaralaštvu daju poseban pečat.
Ali šta je od te bogate tradicije ovog naroda danas ostalo? Mnogih običaja više nema, samim tim ni pesama koje su bile njihov sastavni deo. Prenošenje znanja s kolena na koleno ne opstaje u savremenom društvu. Sve je manje i naših najstarijih stanovnika koji su negovali kulturno nasledje svojih predaka. Nestaju i mnogobrojne manifestacije koje su slavile narodno stvaralaštvo.
Ipak, na sreću i kroz savremene trendove provlači se ponešto od onog tradicionalnog. Po mišljenju prof. dr Dimitrija Golemovića etnomuzikologa, našeg sagovornika i u drugom delu emisije Štrapke, u jugoistočnoj Srbiji su i danas najočuvaniji svadbarski običaji i pesme koje ih prate.-Svadba je nekako odolela zubu vremena, mada i tu ima tih transformacija. Ali ono što je bitno, ti obavezni delovi svadbe koji su nekada bili propraćeni pesmom su ostali iako se pesma možda promenila. Taj deo obreda je ostao, pa i dalje postoji potreba da se on proprati muzikom, odnosno pevanjem. Pesma može da se promeni, ali je ipak muzika zadržana. Jer osnova pesme je komunikacija, pesma mora nešto da kaže. Oblici komunikacije se menjaju, imate komunikaciju sa višim silama ili medjusobnu ljudsku komunikaciju u okviru uže ili šire zajednice. Zanimljivo je da narod stvara tako što uzme melodiju stare pesme, izvuče tekst stare pesme i stavi novi. Zato su mnoge pesme zadržale arhaične melodije, a dobile novi tekst koji se pojavio iz neke druge potrebe, iz potrebe za drugačijom komunikacijom. Imate na jugoistoku i u drugim krajevima na primer pesmu „Naša doda boga moli, oj dodole, mili bože“. Ta pesma je zamenjena sa „Tri devojke dvor dvorile“, pa imate recimo „„Oj, Moravo“ umesto „Oj, dodole“ na primer. Ona je promenila funkciju, ali je u osnovi ostala ista. Naravno, pesme se i dalje menjaju naročito na nivou pripeva, ali ostaje ista osmeračka osnova. Pesme menjaju funkciju, pa sada ona nije više obredna, već zabavna, ali se u principu ne gubi.
Pesma: „Ne vrljaj žito nevesto“ (Ostrovica, Ponišavlje, Jelena Stojanović, Miroslava Ilić i Ružica Milošević, zvučni zapis D. Golemović)
Po nešto od tih tragova prošlosti može se naći i danas. Medjutim, ovdašnje bake retko se usudjuju da za medije otpevaju neku od tih pesama, kažu ostarilo se, mnogo šta zaboravilo. Ali, mi smo ipak u Kočanu našli jednu baku Srbijanku Nikolić koja se za naš radio prisetila nekih davnih vremena i svoje svadbe, kada je običaj nalagao da se otpeva neka pesma. –Morala je neka pesma da se otpeva, to je bio običaj, kaže baka Srbijanka, a ja sam pevala Mušku pesmu.
Pesma: „Muška pesma“ Srbijanka Nikolić, Kočane (Sjetuje me majka i brine se za me/De provodiš sine i noći i dane/Do juče si s decom bosonog trčao/ I zeleno voće po baštama krao/Oprosti mi majko što ne pitam više/Da li lepše zumbul od ruža miriše/U našem sokaku ima jedna mala/Sladji joj je miris od ranog behara/Oči su joj plave, ko biser iz rose/ A niz grudi bujne rasčešljava kose/ Svaki dan se smijem kad prodje mi mome/ Ne znam ni čija je, a crkoh za njome)
Baka Srbijanka prisetila se još nekih pesama koje su se pevale u doba njene mladosti.
Pesma: “Na starom bunaru”, Srbijanka Nikolić, Kočane (Na starom bunaru dragog sam čekala/Pevala sam pesme, vodu zahvatala/Kad se kući vratim pitaće me majka/Gde si ćeri bila od jutra do mraka/Na starom bunaru, znaš da je daleko/Još je kofu majko potopio neko/Potopljena kofa, za njom moje nade/Dragi mi ne dodje i drugoj pripade/Dan mi danas majko uzaludu prodje/Uzalud ga čekah, dragi mi ne dodje/Uzalud ga čekah, umreću od tuge/Zašto ne dolazi, da li je kod druge)
A profesora Cenića pitali smo šta Doljevčani čuvaju. Prema njegovim rečima, u Doljevcu i okolini danas ima lazaričkih pesama. One su se pevale na Lazarevu subotu pred kućama slaveći početak sunčeve gradacije, pevalo se o kući, ukućanima, životinjama, svemu što bi domaćica poželela. -One još uvek žive, pevaju se, mada su današnje lazarice imitiranje ovog običaja, ali i to je bolje nego zaborav. Nekada su to bile dve devojke koje pevaju od kuće do kuće i lazar koji ih vodi. Sada su to uglavnom devojčice, ali lepo je što se deca tome raduju, što samo pokazuje da i dalje nosimo u sebi duh predaka, deo tih paganskih običaja kada se u ovo doba godine slavilo proleće i bog plodnosti. Ostalih običaja više nema, a kad nestane običaj nestane i pesma.
Ipak, radio je uvek tu da pribeleži i zapamti sve ono što vredi sačuvati. Tri bake Javorka Zdravković, Jagoda Cvetković i Olga Stojanović iz Zaplanja podsećaju se svojih devojačkih dana i Lazarica u koje su, kao kažu, nekada davno, rado išle.
Na ulazu u dom pevalo se:
„Oj lazare, lazare,
dobro jutro u dvore.“
Zatim se pesma nastavljala po želji domaćice u čijoj se kući pevalo.
Najčešće se čulo:
„Oj ubave male mome,
ovaj kuća bogata.
Na nju ima troja vrata.
Prva vrata od dukata.
Druga vrata sva od zlata.
Treća šimširova.
Oj, ubave male mome.“
A iz doma se izlazilo uz pesmu:
„Oj, lazare lazare
ostaj s Bogom u dvore.“
Ono što je primetno, kaže Cenić, je da iako te pesme govore o raznim segmentima života, one se na kraju pretvaraju u ljubavne. -Ma o čemu govorili, u stvari govorimo o ljubavi.
Golub guka na jabuku
Golub guka na jabuku,
Pitajte ga zašto guka,
Da l’ je gladan el je žedan.
Nit je gladan, nit je žedan,
No si guka za devojče,
Za devojče, za komšiče,
Za komšiče beloliko,
Beloliko, crnooko.
Al govori ludo mlado:
-Id’ odatle, golubence!
Komšiče je više moje,
Više moje nego tvoje!
Sve što živi u narodu, u narodu se i menja, prilagodjava, oblikuje, modernizuje. Koje mesto danas zauzimaju naše folklorne pesme? Šta su tokom vremena dobile, a šta izgubile, pitamo prof.dr Dimitrija Golemovića.
-Činjenica je da s jedne strane ako hoćemo da gajimo nešto od tog arhaičnog, način gajenja može da bude svojevrstan zvučni muzej, da se trudimo da to što više liči na to što je nekada bilo, a da s druge strane to menjamo, nadogradjujemo, najviše sa aspekta zvučne produkcije. Na selu se danas maltene više ne peva, jer naše selo maltene više ne postoji. Na snazi je beogradizacija cele Srbije. Ja sam rodjeni Beogradjanin, ali sam jako protiv takve vrste centralizacije, koja se verovatno oseća i kod vas. Selo se gubi, grad uzima primat. Grad počinje, na neki način, da se bavi seoskom kulturom. Folklor sela se sada gaji u gradu. To jeste neka tradicija iz druge ruke, ne ona izvorna, ne onakva kakva je bila. Mada, šta znači izvorna? Eto nadjemo neku pesmu staru sto godina. Jel može neko da nam garantuje da je ona potpuno čista i da nije bilo neke transformacije u odnosu na neku pesmu koja ne nastala pre nje? Naravno da ne može. Sve se menja, sve je u tim promenama, jedino su tokom trajanja te tradicionalne kulture promene bile sporije.
Pesma: „Čijo li mi dete u koprive vreka“ (Muška pevačka grupa, Vukmanovo, zvučni zapis D. Golemović)
Spoj tradicionalnog i modernog u ovom slučaju može, ali ne mora uvek, smatra profesor, da bude dobar, jer kako ističe nije ni malo lako jednu tradicionalnu pesmu prilagoditi modernim trendovima, pa veliki broj bendova koje danas nazivamo etno to nisu u pravom smislu te reči. Ipak, kao dobre primere te WORLD MUSIC ističe Žensku pevačku grupu Mobe ili niške Hazare.
-Ideja je jako dobra, jer taj muzički folklor valja da živi. On se čak i u narodu menjao, često je bio produkcijski obradjivan. Na primer u selima oko Sokobanje su jednoj tradicionalnoj koledarskoj pesmi „Domaćine stajanine, koledo“ vremenom dodali drugi glas i „obukli“ pesmu u novo ruho. Na taj način od pesme koja je nastala pre par stotina godina napravili su pesmu na bas. Pesma je na taj način produžila svoj vek. To i narod radi, a kamo li oni koji se bave tom takozvanom muzikom sveta. Ljudi misle da je lako obraditi narodnu pesmu, ali nije. Kad su pokojnog Sanju Ilića pitali koju narodnu pesmu voli, on je rekao da ne zna ni jednu narodnu pesmu, a neverovatnu popularnost je stekla njegova grupa „Balkanika“ sa muzikom koja pretenduje da bude nešto što je proizašao iz narodne muzike. Bela Bartop, čuveni madjarski kompozitor i etnomuzikolog je rekao da je obrada narodne melodije najveći zadatak koji jedan kompozitor može sebi da da. Teško i retko nadjete na takav primer nadogradjene narodne pesme, da je ona osavremenjena, a da nije izgubila onu potku, onaj svoj duh narodni. Ipak, dobro je da narodna muzika ima svoj neki nastavak, makar i takav, a to je i način da se približi širokim narodnim masama. I tu se dešava nešto vrlo zanimljivo. Naviknuti na tu potku folklornu ljudi su vremenom počeli da traže primere čiste izvorne muzike bez da je obradjena. Što je fantastično.
Velike promene su zahvatile sve oblasti života, te su mnoge narodne umotvorine otišle u muzej zaborava. Ali, ima svetlih primera nastojanja da se tradicija sačuva, te svakako treba napomenuti i manifestacije koje neguju tradicionalne umetnosti, kao što je recimo Drainac kod Svrljiga i „Neka živi selo naše“ ili aleksinačka manifestacija duga pola veka „Na Moravi vodenica stara“. S druge strane Doljevac već duže vreme pokušava da oživi interesovanje za folklor kroz „Sabor narodnog stvaralaštva“, manifestaciju koja ima i takmičarski karakter, ali prema rečima organizatora to nije ni malo lak posao.
Ipak, mnogi narodni umetnici, i to stekli smo utisak najviše u Zaplanju, oblasti oko Gadžinog Hana, i danas kao i nekada ne odustaju od onog što je izvorno, naše, lepo i posebno.
Otresli smo prašinu sa starih knjiga i izneli na svetlost dana davna sećanja. Pesme vekovne pred nama su iskrsavale u novom sjaju, u nenačetoj svežini. I sami smo bili opčinjeni njihovom lepotom, sadržajnošću, osećajnošću.
Emisija Štrapke, otisak nogu u pesku, u zemlji, odnosno ono što ostaje iza nas, nastala je s željom da se podsetimo svega onoga što treba čuvati, što je posebno i naše, što nas čini onim što jesmo i ona je naš doprinos toj ideji. „Ovom pričom, kako to kaže čuveni Andrić, unosimo ih u riznicu naše kulture i ostavljamo našim potomcima, kao bogato nasledje njihovih velikih predaka.“
Pesma: Pošla Trojanka na vodu – Srbijanka Nikolić, Kočane (Pošla je, lele, lele, pošla Trojanka na vodu/ Na vodu, lele, lele, na vodu, na Jeremice/ Susrete, lele, lele, surete mlado momčence/ Stani mi, lele, lele, stani mi lutko batina/ Ne smejem, lele, lele, ne smejem bate da stanem/ Tatko je, lele, lele, tatko je mnogo nervozan/ Pa će me, lele, lele, pa će me bate ubije)
Autor emisije: Jelena Kozomara
Glavni i odgovorni urednik: Dejan Dinić
Sagovornici: Prof. dr Dimitrije Golemović iz Beograda, etnomuzikolog i kompozitor; prof. srpskog jezika i književnosti i književnik Vlasta N. Cenić iz Kočana
Recitatori: Dimitrije Stević, Dara Stefanović
Pevači: Muška pevačka grupa Dragana Todorovića Vukmanovo, Srbijanka Nikolić, Kočane
Projekat „Štrapke“ sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne odražavaju nužno stavove i mišljenja organa koji je dodelo sredstva.
https://soundcloud.com/radiokoprijan/emisija-strapke-zaspalo-mi-lululence-2-deo
