Nepovoljni trendovi po pitanju nataliteta u Srbiji godinama su u fokusu pažnje. Godišnje nas je, kaže zvanična statistika, 35.000 manje i taj trend vlada već 25 godina, tako da će nas ukoliko se ovakva situacija nastavi 2041. godine biti samo oko 6,5 miliona. Velika većina građana naime, smatra da nisu sigurni da će moći da obezbede pristojan život velikoj porodici, jer je za to potrebno mnogo novca, dok se skoro 30 odsto njih požalilo na pitanje sigurnog posla. Tako da se nameće logično pitanje kako obezbediti mnogočlanoj porodici sve što joj je potrebno kad je finansijski manevarski prostor sve uži, što se naročito odnosi na ove naše prostore. Ali, na sreću postoje parovi koji prkosе tim negativnim trendovima i odlučuju se za veliku porodicu.
Marija i Vladica Arsić iz Doljevca u svom porodičnom domu imaju pravo malo bogatstvo, posle šest godina braka, pet kćeri, Vasiliju (5 godina), Angelinu (2 godine), Georginu (1 godina) i bliznakinje Nikoliju i Nikolinu (2 meseca).
Iako u početku nisu planirali tako veliku porodicu, sada kažu nemaju dilemo oko toga da je pun dom dece nešto najlepše što je moglo da im se desi. Priznaju da nije lako, ali uz dobru organizaciju i posvećenost sve se stiže. Da nije lako organozovati se sa petoro dece govori i podatak da je bilo gotovo nemoguće okupiti ih, umiriti ih i uslikati za nas radio. – Obaveze su velike, odgovornost takodje, ali nam nikad nije dosadno, to je sigurno, kaže Marija Jovanović Arsić, dvadesetdevetogodišnja petostruka mama. Inače, odluka da dobijemo petoro dece bila je pre svega moja, jer je na majci i najveća odgovornost, a suprug je rekao da će me podržati šta god da odlučim.
U odgajanju dece smenjuju se i dopunjuju ona i suprug, ali s obzirom da Vladica radi, kao žandarm, vrlo često je van kuće, takodje i stalno na terenenu i tada je Marija ta koja mora da se organizuje, kako bi sve funkcionisalo, s obzirom na to da, na žalost, baka i deka, na koje svi mi u takvim situacijama računamo, što zbog bolesti, što zbog posla nisu u mogućnosti da im pomognu. Najstarija devojčica Vasilija ide u vrtić, a ostale kćeri su sve vreme sa mamom, a sa tatom kada poslovne obaveze dozvole.– Pa, „krizne“ situacije su kada su svi gladni u istom trenutku ili se svima spava u isto vreme, ili kada ih uhvati prehlada, ali i tada nekako sve postignemo. Krenemo od najmladjih devojčica, pa onda redom.
Da je u njihovom životu svaki trenutak uzbudljiv svedoči i priča o rodjenju bliznakinja.-U početku je porodjaj tekao na najbolji mogući način. Nikolija se rodila prirodnim putem, bez ikakvih problema. Medjutim Nikolina je krenula poprečno, pojavila se najpre ručica, tako da nije bilo moguće da se porodjaj obavi kao kod prve devojčice, pa je uradjen hitan carski rez. U tom trenutku se odvijala prava drama u porodilištu, sve sam ih digla na noge. Ali, na sreću sve je na kraju ispalo kako valja. Nakon dvadesetak dana u inkubatoru, s obzirom na to da su se prevremeno rodile u osmom mesecu trudnoće, sa telesnom masom manjom od dva kilograma, izašle smo iz bolnice, prepričava dogadjaje sa porodjaja ova hrabra mama.
Starije devojčice, kaže, sa oduševljenjem su prihavtile sestre i žele da pomognu u svakom trenutku bez obzira na to što su i same još malene. –Pa, mi smo se nekako svi navikli da skoro svake godine dobijemo novog člana, tako da za devojčice nije bilo ništa neobično kada su se u kući pojavile još dve bebe.
Kad god se kod nas pomene ideja o porodicama sa velikim brojem dece, većina roditelja, smatra da nisu u finansijskoj mogućnosti da priušte sebi više od jednog, dva deteta. Arsići ne misle tako. Iako je zaposlen samo Vladica, porodica uspeva da zadovolji osnovne potrebe. –Ja nisam zaposlena, tako da pored suprugove plate, dobijamo još i roditeljski dodatak koji država dodeljuje svakom detetu do dve godine starosti. Dobili smo i jednokratku pomoć koju opština daje svakom roditelju prilikom rodjenja deteta. I to su nam jedini prihodi. Ne primamo dečiji dodatak, niti bilo koji drugi vid pomoći od države, ali uspevamo da to čime raspolažemo raspodelimo, najpre za dečje potrebe, a šta preostane za nas. Bilo je, moram reći, tenutaka, kada je bilo više potreba, no para za njihovo zadovoljenje, ali se nekako uvek snadjemo. Razmišljala sam i ovoga puta na način da ako imam para da izdržavam troje dece, naći će se i za još dve devojčice koje smo nedavno dobili, kaže Marija.
Na taj način ova porodica pokazuje svima da se uz odlučnost, požrtvovanost i dobru organizaciju sve može postići, a njihov primer ujedno daje nadu svima da bitka sa niskim natalitetom u Srbiji nije unared izgubljena.
J. Kozomara
