Neke priče iz ove knjige bilo je teško slušati, druge teško ispričati, a teško i zapisati, jer ruka često zadrhti, a pogled se zamuti. Ali, da je lako to bi mogli svi. Ipak, kada vam uspe da svedočanstva koja polako odlaze u zaborav, sačuvate, retko šta se može meriti sa tim osećajem da se uradili nešto vredno pažnje, nešto veliko, što će generacije koje dolaze za vama s pažnjom čitati i u vašem radu nalaziti motiv za svoj rad.
Ono što ova knjiga ljubomorno čuva među koricama su pre svega osećanja, izvučena iz nekih najskrivenijih kutaka, podsetnik na jedno vreme, ali pre svega podsetnik na ljude sa ovih prostora u tim teškim vremenima, ili bolje rečno teškim ratnim vremenima, jer su mnoga vremena za naš narod bila teška. Mnogo se češće ovde patilo, no radovao, tugovalo, no veselilo, jecalo, no smejalo.
To su priče posle kojih često ostane gorak ukus u ustima, nad kojima se ponekad zaplače, često zamisli i koje su toliko autentične da ostaju u sećanju još dugo nakon što se čuju ili pročitaju. To, u svom svedočanstvu koje se takođe našlo u ovoj knjizi, potvrđuje jedan od sagovornika, prof. dr Simeon Marinković, koji je dugo godina prikupljao slične priče, a neke od njih bile su toliko teške da su ga pritiskale do te mere da je svesku u kojoj su se nalazile na kraju bacio ili bar zaturio, kako bi mu malo laknulo.
Tako bi mogla ukratko biti opisana knjiga „Usmena svedočanstva Topličana o Drugom svetskom ratu“, u izdanju Narodne biblioteke “Raka Drainac” iz Blaca, koju je priredila doc. dr Mirjana Bojanić Ćirković sa Filozofskog fakulteta u Nišu, a koja je sinoć predstavljena čitaocima u Javnoj biblioteci u Doljevcu.
Dok istorija pamti brojeve, ova knjiga, po rečima autorke, prati pojedinačne sudbine, dočaravajući svu strahotu rata u atmosferi svakodnevne bojazni, u kojoj je svaki novi dan borba porodice da ne umre od gladi ili metka i gde se nije znalo šta donosi novo jutro i ko će ga dočekati. Gde je sav teret opstanka mnogočlane porodice, pod terorom raznih vojski, kako stranih, među kojima se na ovim prostorima, po ko zna koji put, svojom surovošću ističe bugarska, do onih domaćih, partizanskih i četničkih, vrlo često bio na leđima žene, s obzirom na to da su muškarci bili u zarobljeništvu. Zato i ne čudi što je značajan deo ovih svedočanstava posvećen ženama, ženama borcima, koje uzimajući oružje u ruke, ne želeći više da podnose teror, kreću u borbu za opstanak i ostanak ili žena koje ostaju u svom domu, ali podjednako se boreći za opstanak i ostanak porodice, onog jedinog što im je u tim burnim vremenima ostalo.
Kao takve ove priče su svojevrsna usmena memoristika, istakla je dr Bojanić Ćirković, epopeja u malom, nastala s ciljem da se predstavi narodu, jer je u narodu i nastala, ali i kako bi motivisala sve ostale kojima su ratni dani i dalje u živom sećanju da ispričaju svoje priče, jer je, kako je naglasila, ova knjiga samo prvi tom.
Pored dr Mirjane Bojanić Ćirković na promociji je govorio i prof. dr Goran Maksimović, istoričar književnosti, sa Filozofskog fakulteta u Nišu.
J.Kozomara
