Prva asocijacija na pomen Vuka Draškovića nosi političku konotaciju, medjutim on je danas, u ovoj priči, pomenut kao pisac, kog smo odabrali za našu ovonedeljnu knjiženu preporuku. Iako se možemo, ali i ne moramo složiti sa njegovim političkim stavovima i angažovanjem, odobravati ili osporavati njegovu ulogu u političkom životu Srbije u najturbulentnijim vremenima naše novije istorije, književni značaj mu nikako ne možemo negirati. Zato je njegov roman „Via Romana“, naša današnja preporuka.Knjiga prati likove iz dve epohe, naizgled tako različite, a u suštini ipak slične, a Carski put, „Via Romana“,prekretnica je njihovih života. Jedna priča dešava se pod Osmanskom vladavinom, a druga u komunističko i vreme krvavog raspada Jugoslavije, koje je usledilo. Istovremeno sa značajnim istorijskim dogadjajima razvijaju se i ljubavne priče, opterećene vladajućim dogmama, jer su njihovi junaci pripadnici medjusobno suprotstavljenih strana. U prvoj se janičar Arslan, nekada Božidar, vraća u svoj rodni kraj, majci koja ga ne prepoznaje, bratu koji ga smatra za krvnog neprijatelja, i želi ženu koja ne želi njega. Shvata, da ništa više nije i nikada neće biti isto, a svoju priču koju ne sme da ispriča nikom živom, stavlja na papir, koji će vekovima kasnije biti pronadjen. I drugi akter ove priče, iako vremenski odvojen od prvog, deli sličnu sudbinu. Doktor Damjan Čavka pokušavau da se snadje u vrtlogu uskomešanih strasti, jer surova realnost, kolektivne i pojedinačne drame ne slute na dobro. Tragedije glavnih junaka i zemlje u kojoj su živeli preovladavaju ovim štivom, a kako Drašković sam kaže on je samo verodostojno pratio istorijske prilike, pa je tragedija u literaturi srazmerma onoj u stvarnom životu.
I u ovom romanu Vuk Drašković bavi se potragom za nacionalnim i individualnim identitetom, kao proizvodom vekovnog sukoba medju balkanskim narodima, ali i sukoba u nama samima. Kao ljudi koji su vekovima živeli jedni pored drugih, i jedni sa drugima, imamo toliko toga zajedničkog, ali to ne vidimo, jer nas guši obostrano more predrasuda. Zato lutamo i vrtimo se u krug, ne izlazimo iz tog tamnog vilajeta, ne oslobodadjamo se predrasuda, kojima vekovima robujemo, kao ni moralnih, socijalnih, političkih i kulturnih nedela.
Pisac govori upravo o besmislenosti medjusobne mržnje, o vekovnom obostranom neznanju, koje tu mržnju hrani, a ne vidimo prostu istinu da iza svih tih podela i sukoba, su samo ljudi, kao i svaki drugi. A s obzirom na sve sličnosti medju nama, pitanje je mrzimo li se zato što smo isti?
Iako smo posle vekovnog ropstva uspeli da se oslobodimo turskog jarma, interakcija medju svim balkanskim narodima koji su živeli na ovim prostorima je bila i ostala jaka, a medjusobni uticaji veliki. Kako sam autor ističe, prema njemu dostupnim podacima oko 30 miliona Turaka ima balkansko poreklo, a od tog broja 5 od 7 miliona srpsko. S druge strane medjusobni uticaj kultura i običaja, takodje je jako veliki. Počev od jezika, običaja, kuhinje, pa nadalje. „Kada bi se“, kaže Drašković, „svi turcizmi iz srpskog jezika izbacili, naš bi jezik bio osiromašen, a opšte je poznat podatak da se na turskom dvoru govorio srpski, kao jedan od službenih jezika Osmanlijskog carstva.“ Zato je „suprotstavljanje gluposti naša duhovna obaveza“, dodaje, tim pre jer je i dalje na Balkanu „vrhovno znanje, u stvari veliko neznanje“. Najmanje podele uvek su bile uzrok večitih neprijateljstava, u kojima su se Srbi najviše osipali, a i dalje je tako. Naš primer, više no ma koji drugi, dodajmo na kraju, nažalost pokazuje mnogo puta potvrdjenu činjenicu da se istorija ponavlja, i to prvi put kao tragedija, a svaki naredni kao farsa.
