Da je ona narodna “Ko štrči skrate ga za glavu” aktuelna i dalje, u prenesenom smislu reči naravno, potvrdjuje i najnoviji slučaj udara na uspehe niških kardiohirurga, koji su predanim radom, na sopstvenu inicijativu, eliminisali liste čekanja za operacije, a onda se nepravedno našli na meti kritike pojedinih nadležnih, odnosno onih koji bi, ako ništa drugo, bar trebalo da ih pohvale.
Naime, niški kardiohirurzi su za nešto manje od 100 dana rada i 12 uzastopnih neplaćenih radnih vikenda ukupno uradili 94 kardiohirurških operacija i 158 vaskularnih intervencija od čega je 20 odsto njih uradjeno tokom vikenda. Tokom vikenda, kada su ovi ljudi predani svom poslu, radili, iako nisu morali. Radili su jer su želeli. I ne samo to. Radili su besplatno!
Nije izgleda bilo dovoljno ni što je njihov rad bio volonterski, ni što više na listi čekanja nema ni jednog pacijenta, ni što su svojim radom spasili nebrojeno mnogo života, ni što su spremni da takvim tempom, kad zatreba rade i dalje, jer im je zamereno da je dobar broj njihovih operacija, “neozbiljan”, a eliminisane liste čekanje “diskutabilne”!
Zabolelo ih je to. Baš zabolelo. Zato su morali da se pravdaju. Da, dobro ste pročitali. Da se pravdaju!
„Prof. Danica Grujičić kao ministar zdravlja Republike Srbije za dnevne novine Blic (24.4.2023.) izjavljuje da je naša klinika „od ozbiljnih kardiohirurških operacija uradila 60-tak“ i da je „eliminisanje liste čekanja vrlo diskutabilno“…. Moramo da upozorimo ministarku da u kardiohirurgiji ne postoje „ozbiljne“ i „neozbiljne“ operacije. I to važi za sve ostale hirurgije jer bi se ovako moglo zaključiti da postoje „ozbiljne“ i „neozbiljne“ hirurške grane, pa čak i „ozbiljni“ i „neozbiljni“ lekari, piše, izmedju ostalog, u saopštenju, koje je, u ime kolegijuma Klinike za kardiohirurgiju UKC Niš, potpisao prof. dr Dragan Milić, rukovodilac Klinike za kardiohirurgiju UKC Niš i prodekan na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Nišu.
Posebno ih boli, stoji u saopštenju, omalovažavanje i nipodaštavanje od strane pojedinaca iz struke, jer kako kažu, mladi lekari, posebno doc. dr Milan Lazarevic, ass.dr Aleksandar Kamenov i ass. dr Vladimir Stojiljković, koji su inicirali volonterski rad vikendom, to nisu zaslužili. „Izgleda da nekome njihova mladost i humanost smeta, ali smo svi mi na klinici jako ponosni na njih…Mi nemamo pravo na laž jer bismo izgubili poverenje naših pacijenata. Ali i studenata. Mi ćemo svu svoju energiju i snagu usmeriti ne na očuvanje funkcija i pozicija već na budućnost mladjih kolega i obezbedjivanje najboljih mogućih uslova za naše pacijente. Oprostite nam, mi drugog puta nemamo“, stoji dalje u saopštenju.
Neosnovano je, šta više neprimereno i poredjenje IKVB „Dedinje“ i niške klinike, što je i nama laicima, koji nemamo veze sa zdravstvom potpuno jasno, jer su broj zaposlenih, kao i kapaciteti i opremljenost tih klinika dijametralno različiti, naravno u korist Beogradjana. „Ministarka zdravlja kaže da je na IKVB „Dedinje“ uradjeno 703 operacije, a kod nas „60-tak ozbiljnih kardiohirurških operacija“. Ne može se uporedjivati po broju uradjenih intervencija gigant kao što je IKVB „Dedinje“ i naša klinika, jer je neprimereno poredjenje. Mi nismo Institut, imamo 6 kardiohirurga, jednu salu i jednu EKK mašinu, za razliku od „Dedinja“ koje ima 7 kardiohirurških sala sa 8 EKK mašina. Naša klinika je u jednoj kardiohirurškoj sali sa jednom EKK mašinom uradila do danas ukupno 101 „ozbiljnu i neozbiljnu“ kardiohiruršku operaciju dok su naši dragi prijatelji i učitelji na IKVB „Dedinje“ uradili 703 operacije u 7 kardiohirurških sala sa 8 EKK mašina“.
Iako im mnogo znači podrška nebrojeno mnogo pacijenata, a s druge strane jako boli svaka izgovorena reč pojedinih nadležnih po ovom pitanju, niški lekari od ministarstva i uprave UKC i dalje traže samo jedno-bolje uslove za rad. Konkretno još jednu EKK mašinu, kao i monitore i respiratore za intenzivnu negu, jer su, kako kažu, svojim radom, tu mašnu i zaradili. A ona ne košta milione evra. Već oko 230 000.
„Da li i Niš treba da ima Institute za onkologiju, za majku i dete i za kardiovaskularne bolesti kao što Beograd i Novi Sad, sa pravom, imaju. Zar to nije put da zaposlimo stotinu lekara i više stotina medicinskih sestara koji će lečiti svoj narod u Institutima i omogućiti i pacijentima grada Niša i Juga Srbije najbolje uslove za lečenje kako ne bi zauvek ostali pacijenti drugog reda“, pitaju niški kardiohirurzi.
Iako je ova vest odjeknula ne samo u našoj zemlji već i u regionu, a pojavile su se i inicijative da niški kardiohirurzi budu nagradjeni i priznanjem za zasluge, oni i dalje skromno kažu da samo rade svoj posao.
Ovi ljudi spašavaju živote. Svakog dana. Svakog sata. Da, rade posao za koji su plaćeni. Ali rade i preko toga. I ne traže i ne očekuju ništa za sebe zbog toga. Samo žele da im se omoguće bolji uslovi, kako bi mogli da nastave da rade, još brže i još bolje. Naklon do poda!
Ova priča zvuči neverovatno, ali je istinita. Jer, da, postoje ovakvi ljudi. Ljudi koji nam vraćaju veru u ljude. Ljudi koji rade i u zdravstvu i u svim drugim sistemima. Stiče se utisak da ih nema mnogo, ali raduje da ih ipak ima.
Kome to smeta? Ili još bitnije pitanje. Zašto to smeta?
